Ami tutte a modo tuo
Ami tutte le donne
Sei bello come un dio
Dopo di me
Amori stupidi
Avere amanti che hai, lo sai
Improbabili ed inutili, come fai
Solamente tu, dimenticarti è difficile
Eri un po’ di piu
Mi piaceva come amavi tu
Quanto sai fare l’uomo
Se non ci sono io
Ti consumi in un giorno
Nell’attesa di un addio
Lo so da me, qual è il tuo limite
Tutte le donne che vuoi, che hai
Ma d’amore tu non muori mai
Proprio mai
Solamente tu, dimenticarti è difficile
Eri un po’ di piu
Mi piaceva come amavi tu
Solo tu solo tu
Solamente tu, dimenticarti è difficile
Non ti voglio piu, ma era bello
Come amavi tu, solo tu solo tu

napolju je toliko toplo da cim izadjem lice mi se zacrveni i osecam da cu eksplodirati. idem na posao peske ujutru, sada dok sam smestena u hotelu koji se nalazi na 100 metara, obucena za ono sto ocekujem u kancelariji. dakle: carape, cipele, farmerice, pokosulja i majca dugih rukava. na poslu me ceka: marama i dzemper. pre pauze za rucak mi treba samo marama, kasnije klima sve jace duva i hladnije je tako da mi i onaj dzemper slabo pomaze.

tusiram se iskljucivo hladnom vodom, jer je voda u cevima toliko topla da se cak i na hladnu vodu mozete ispeci.

na poslu rucak je problem. pauza za rucak traje pola sata, u zgradi nema restorana, a dok se ode negde da se ruca (sednes u auto, provozas se do negde, daj boze nadjes odmah parking) potrebno je oko sat vremena. izbor nije mnogo dobar, zapravo nista ne valja: papa john’s, mcdonalds,.. za sada jedemo dzank i i pauza traje sat vremena. iovako ostajemo preko vremena.

na poslu polako kapiram sta treba da radim i koja su mi zaduzenja. svi su jako ljubazni i zele da mi pomognu sto vise, ali nikako, bas nikako ne pomaze to sto u sred sastanka jednostavno predju na arapski. i to moze da potraje 15ak minuta, a moze i do kraja sastanka. kunem se sledeci put cu izaci sa sastanka.

sudoku u novinama resavam relativno lako, ali crosswords nema sanse ni da pocnem.

imam ogromnu sobu, zapravo apartman, u hotelu i ogroman krevet, u kom jedem, spavam, gledam tv, filmove, pisem mailove i u opste zivim iskljucivo na njemu. ostatak stana ne koristim. imam i daljinski za svetla tako da ne moram da ustanem cak ni za to.

upoznala sam mnogo fine ljude. devojke sa posla divne. ja ne radim sa njima, one su sa drugog sprata, drugog projekta, ali idemo zajedno na rucak, i fino se ispricamo.devojk prave planove kako cemo jos da se druzimo i to ce biti veoma interesantno. neke druge ljude, koji ne rade samnom, srbe, afrikance… i oni su kul.

kazu mi ako ti arapin kaze: (ili napise u mailu, oh da!) Insha’Allah, znaci da od toga nema nista, tj. da to nece biti tada kada ste se dogovorili.

po nekim kancelarijama sam primecivala cilime, male tepihe, koji sluze za moltvu. jednom sam usla u kancelariju sa sefom, da pitamo inzenjere nesto, svi smo stajali i pricali na sred kancelarije, dok se jedan kolega molio iza svog stola. kada je zavrsio prikljucio se nasem razgovoru na keca.

odredjenim ljudima zvoni audio podsetnik imama koji poziva na molitvu.

i tako raznih stvari ima…

sve u svemu nadam se da se telesna adaptacija zavrsila. da necu vise sliniti, kijati, i imati digestivne probleme.

beograd-ankara-doha. let traje 7 sati sa stajanjem u ankari, nekih sat i po vremena. odlično mesto imam, prvo iza biznis klase. dakle raj za noge, ali avaj nije raj i za moje živce načete žestokom nervozom selidbe. u redu do mene, trudna žena, dete od 2 godine tops, i baka. naši ljudi idu u dohu gde žive. kasnije pored mene u ankari ući će žena, muž i malo dete. debelo, malo, nervozno dete. i jedno i drugo dete razumem. i ja sam nervozna. veoma ljubazne stjuardese, ali spore. ceo prolaz je zauzet skoro ceo let, ne može čovek ni da se olakša posle popijenog piva. na 1514m iznad dohe temperatura je 28 stepeni, 22 sata je i 40ak minuta. izlazim iz aviona i sve što je na meni istog se trenutka lepi za moje telo. u autobusu koji nas vozi do dolaznog terminala rukohvati su mokri. sliva se vlaga niz prozore, magla je u daljini. na pasoškoj kontroli je neverovatna gužva, ali sve ide poprilično brzo. i opet po izlasku iz zgrade totalni šok: ponoć je i ima 35 stepeni, vlažnost vazduha pretpostavljam milijardu. lepi se sve uz telo, vlaga je u koži, kosi, nosu. umesto u hotel moji prijatelji vode me svojoj kući. vikend je počeo pa da ne budem sama u hotelu. u stanu svuda je klima, osim u kupatilu, koje jedino nema klimatizaciju. i onda opet sve je zalepljeno za mene. spava se pod jorganima, sa sve klimom koja je baš nekako instalirana iznad naših glava. nema podešavanja krilaca ili duvanja, jok. duva srednje uvek, dakle čuje se u pičku materinu, i duva uvek pravo, nema ni dole ni gore. prva noć je dakle agonija. sutradan sam skoknula do hotela da odnesem kofer (sve pet, osim klime koja je uključena na 19. brain freeze) i provozam se malo po gradu, kupim karticu za telefon, promenim pare, čekiram prodavnice, ošmekam ljude.

16082013463

napustivši firencu izašli smo iz toskane i ušli u regiju emilia-romagna. prvobitno smo hteli da još jednu noć provedemo u bolonji, ali smo odabrali manji grad – ferraru. negde oko 20:00 smo stigli u ferraru, smestili se u hotel europa, koji se nalazi u samom centru grada, i krenuli u šetnju gradom. noć je polako padala, tragovi kiše bili su vidljivi i ovde, veče je bilo sveze a ferrara neočekivano lepa i prazna. crvena ferrara, bulvalno. i pod zaštitom je uneska. na piazza castelo gledali smo pripreme za svečanost, bacanje zastava i baklji, šetali po trgu i otkrivali zanimljive detalje gledajuci po ćoškovima, fasadama, krovovima. u natkrivenom prizemlju zgrade koja gleda na piazza trento e trieste i katedralu svetog đorđa, žamor, smeh, muzika. kafici prepuni mladeži, šank stolovi u prolazima tj. celom tom atkrivenom prizemlju prepuni su. nema mesta ni da se prođe jer prostor koji ne zauzimaju ljudi, okpiraju bicikli. nepregledne gomile biciklova. večerali smo koliko sam ja skontala u nekom baš lokalnom restoranu, ne super dizajniranom niti punom turista već lokalaca. jedan malo krupniji muškarac večerao je sam. za drugim stolom njih trojica, krupnijih. pomalo su nam ličili na mafijaše, verujem da su mogli biti. naručila sam bistecca alla fiorentina, srednje pečen. bistecca alla fiorentina se pravi od chianina govedine, specijalno uzgajane u toskani, umbriji i laciju (kakav apsurd da je jedem ovde u ferrari). meso je stvarno čarobno i sa njim problema nisam imala, već sa onim živim, krvavim delom. panna cotta sa čokoladom kao gastronomsko finale. zaspala sam pre 12, u sekinudi sekunde, nisam još ni jastuk dodirnula. čepovi za uši mi nisu bili potrebni, akomulacija umora u mom telu učinila je svoje. sutra ujutru posle doručka, prošetali smo još jednom kroz centar negde oko 9. kao i sinoć tako i tog jutra većina prodavnica bila je zatvorena (zapravo ne sećam se da je radila ijedna, ne računam prehrambene prodavnice), tezge na trgu polako su se punile raznom robom a prazan prostor trga danas su ispunjavala kola, predpostavljam da su postavljali izlozbu automobila. šetali smo i šetali, gledali, uživali. ali vremena smo imali malo te smo morali da krenemo.

biciklom na posao fino doteran, na fakultet, u obdaniste, na sport, u izlazak opet doteran, na pijacu, u cvećaru… izgleda kao da su se svi rodili na biciklu. premalo premalo vremena za ovaj predivan mali grad, koji ima šta da ponudi. definitno se vraćam u ferraru. definitivno.

IMG_4724playlista/asocijacije/reči
18.05 ferrara, dok polako krećemo put srbije u susret koncertu depeche mode pevam

I’m taking a ride
With my best friend
I hope he never lets me down again
He knows where he’s taking me
Taking me where I want to be
I’m taking a ride
With my best friend

We’re flying high
We’re watching the world pass us by
Never want to come down
Never want to put my feet back down
On the ground

I’m taking a ride
With my best friend
I hope he never lets me down again
Promises me I’m as safe as houses
As long as I remember who’s wearing the trousers
I hope he never lets me down again

Never let me down

See the stars they’re shining bright
Everything’s alright tonight

u četvrtak uveče, posle povrtaka iz castellina in chianti, sedeli smo na terasi umotani u ćebad, ispijajući neko jeftinije chianti vino koje smo kupili, nevoljni da počnemo sa pakovanjem. sutradan čekala nas je firenca, brunalleschi, michelangelo, david i još mnogo toga. u petak ujutru, kupivši još vina od naših domaćina, jedva smo se popakovali u auto, i praćeni velikim crno-sivim oblacima polako krenuli put firence. koliko god da smo žurili oblaci puni kiše sustizali su nas velikom brzinom prekrivši nebo. vođeni savetom da ni ne pokušavamo da se parkiramo u centru firence, pa čak ni u širem delu centra, parkirali smo auto na fino mesto, tačno isred autouske stanice, potpuno besplatno. i kiša je počela, opako. nije se štedela. i odmah tu napravila sam grešku: nisam ponela rezervne čarape sa sobom.

prvi put sam bila u firenci 2001 godine na četiri i po sata: prošetala sam se gradom neznajući uglavnom šta gledam, popela se na čudovišnu i očaravajuću brunalleschievu kupolu, i poljubila zatvorena vrata galerije akademije. ovaj put videla sam malo više (ne naravno sve što sam želela), zadržala se malo duže i znala sam sve šta gledam. i karta za akademiju je bila kupljena online, što se, kada smo dosli na zakazani termin da uđemo, pokazalo kao najbolja stvar koju smo uradili.

izašli smo pred mostom santa trinita, na piazza dei frescobaldi. istrčali samo iz autobusa da se negde sakrijemo i ja sam već bila mokra. kiša nije imala nameru da se zaustavi, pa čak ni da uspori. u caffe santa trinita, poprilicno neuglednom, ali koji se nalazi u palazzo pitti-mannelli, popila sam najbolji capuccino ever.

firenca se promenila u odnosu na onu kojom sam prošetala 2001, više je uličnih prodavaca, svaki trg je i ujedno i mercato gde se prodaje šatro koža, suveniri, marame, sve made in china. 2001 nije mi trebala karta da uđem u dvoriste ammanati palate pitti da vidim fontanu carciofo. sada nas nisu pustili da uđemo iako u svakom vodiču pise da je ulaz u dvorište besplatan. svuda su skele, dizalice. sređuju se fasade trgovi, fontane.

IMG_4433imali smo 5-6 sati, da se prošetamo po firenci, posetimo ona mesta koja su najbitnija. dakle najbitnije: nemojte nikako da propustite galeriju akademija i čudesnog davida. iako sam dva puta videla onog lažnog nije umanjio moje oduševljenje kada mi se potpuno neočekivano (gledala sam neke slike ne obraćajuči pažnju da ulatim u TU prostoriju), iza ćoška ukazao onako ogroman, ponosan i lep. našla sam mesto na kupi, sela i nepomično ga posmatrala. onda sam se pomerila 6 koraka u desno, pa ga posmatrala iz tog ugla. a onda još nekoliko koraka u desno i sela sam mu iza leđa. htela sam da zapamtim svaki deo mermerne statue. umorm je je savladao i ovo sedenje nije mi pomagalo jer sam u svakom času mogla zaspati.

pre odlaska u akademiju šetali smo pored arna, do ponte alle grazie, pa jednom uskom uličicom do bazilike santa croce (tu je opet počela kiša), ulicom dell’anguillara do piazza san fireneze. a onda do piazza della signoria na guranje sa gomilom turista da bi smo videli kopije michelangela, cellinia, giambolognje… brz pogled u dvorište palazzo vecchio i idemo dalje, ulicom dei calzaiuoli do duoma, a pre toga zastati i shvatiti da je nemoguće sagledati predivnu fasadu orsanmichele, ali zato je moguće dati 5 evra devojci koja skulja pare za organizaciju koja pomaže bivšim narkomanima, koja je užasno simpatična jer svoju priču priča toliko otovreno i iskreno, i koja se zabavlja sa srbinom. na sledećem ćošku stoji teta koja prodaje kaiševe i kod koje ću se vratiti kasnije da pazarim ono što ona naziva prave made in italy kaiševe a ne one kineske, i onda tu je nezaobilazna santa maria del fiore, batistero, gomile i gomile ljudi. dok iz svih mogućih uglova pokušavamo da uhvatimo ceo duomo, dok nas sunce  greje i suši, počinje veliki pljusak i mi utočište pronalazimo unutra. prvi put kada sam bila, pela sam se na brunelleschijevu kupolu, doživljaj koji nikada neću zaboraviti i svakom ga toplo preporučujem. naporno je, ali pogled koji se pruža sa kupole je neprocenljiv. sačekali smo da kiša prestane, da popijemo kafu a onda odemo do akademije. sunce je ponovo sinulo, noge su i dalje bile mokre. popili samo kafu na piazza san lorenco, pogled na crkvu zaklanjale su nadstrešnice i skele. u kafeu ginori pass za wireless je forcamilan1989. red za akademiju je nenormalan, ni u kakvom ludilu ne vredi čekati te karte. najbolje je kupiti ih online, platiti uslugu online kupovine, doći u zakazano vreme, sačekati par minuta, i ući bez dodatnih problema. nažalost primičemo se kraju našeg boravka u frenci i imamo sreće, vreme je lepo, sunce se izborilo sa oblacima. dok neki jedu sladoled, ja sam iskoristila sunce da osušim čarape na piazza santissima annunziata. polusuvih čarapa krenuli smo dalje, opušteno i polako do duoma ponovo, pa ulicom roma, do piazza della repubblica pored palazzo strozzi, do piazza santa maria novella gde sam ubeđeno verovala da se nalazi mercato centrale. trćeći sam se vratila na ćošak degli speziali i dei calzaiuoli da kupim kaiševe, pa nazad do autobuske, a onda samo se uobičajenim saobraćajnim ritmom tj. gužvom provozali još malo kroz grad do našeg auta. suvih čarapa, siti i malkice umorni krenuli smo u ferraru.

IMG_4635

veoma veoma dobra karta.

moje fotografije ovde.

svi znaju za san gimignano: grad tornjeva, grad pod zaštitom uneska. moj prvi susret sa ovom gradom bio je u filmu čaj sa musolinijem. i dan danas kada god se prikazuje, uvek ga pogledam, najviše volim scenu kada arabella polaže dzakove da bi sacuva fresku. kada sam se pripremala za put, ovo je bio grad koji sam najviše želela da posetim. nije bilo šanse da ga zaobiđemo.
za kišu smo znali, pripremili se, ali za još jedan pijačni dan nismo. mokre kamene ulice, kamene fasade, kamene kule, šareni kišobrani, po koji biciklista, toranj u magli – to je prva slika grada, ona koja mi je ostala urezana u glavi. čak i sada dok ovo pišem jasno se sećam tog ulaska u grad, kroz kapiju san giovanni. piazza della cisterna bila je prekrivena tezgama toliko da nisam ni primetila stari kameni bunar, njega sam videla tek na slikama u knjizi koju sam kupila o san gimignanu.

IMG_4047bele nadstešnice zaklanjale su pogled fasadama. jedna od lepših strana ovog putovanja, bila su ispijanja kafe na italijanski način. odmah smo nikola i ja našli jedan lokalni bar i kao pravi italijani popili kafu za šankom sa sve lokalcima glasnim i veselim. onda smo skontali da se na piazza della cisterna nalazi najbolji sladoled na svetu i tu informaciju podhranili za kasnije.
pošto nam je raspored za ovaj dan bio gust nismo imali mnogo vremena na bacanje. nismo planirali nigde da ulazimo, samo da šetamo gradom, međutim dok smo se vozili ka gradu čitali smo vodič i odlučili da uđemo u collegiatu. ušli smo samo zato što smo čitali o čuvemim freskama koje se nalaze unutra. uz jedno shhhh i strog pogled tete koja održava mir u crkvi, sa vodičem u rukama prešli smo svaki islikan prizor starog i novog zaveta. prvo, leva strana stari zavet, pa desna, preskačući nemačke turiste novi zavet. dalje, santa fina kapela krije freske čuvenog domenika girlandaja.šetajući se po crkvi, gledajući svaki detalj zadrzali smo se duže nego što smo planirali, ali vredelo je. freske su izuzetne i bila bi greota ne videti ih. na izlasku primecujem da je crkva puna devojčica i dečaka, u kabanicama, golih nogu, koji sede razbacani po celoj crkvi sa sveskama u rukama i crtaju, profesor im prilazi s vremena na vreme i savetuje ih oko crteža. prelepa tišina ometena jedino našim koracima, šaputanjem vodiča i šuštanjem listova.
fakat bi ste svuda mogli ostati na neodređeno vreme, ali to jednostavno ne ide tako. dok se moji prijatelji odmaraju uz kafu, ja se šetkam po poprečim ulicama, razgledam galerije, rukotvorine, suvenire. zajedno se svi penjemo na zidine la rocca i grad nam je pod nogama, a tornjevi skoro pa u našem nivou i sada se ne osećamo tako mali. jedan grad, ostrvo tornjeva u prelepom ambijentu toskane. praćeni suncem koje se bori sa velikim kišnim oblacima spuštamo se polako do piazza delle erbe gde je pre samo tri sata ceo trg prekrivala pijaca, gde me je najiskrenije opasno mamio neki lokalni mesni sendvič. no, morala sam da se čuvam za the world famous home-made gelato. boreći se sa gomilom nemačkih turista, zverajući u tri ogomna frizidera prepuna raznih ukusa, pala sam u totalnu depresiju shvatajući da ne mogu da izaberem. i zato sam, kada je došao moj red, hrabro rekla ljubaznoj teti: dajte mi po vašem izboru tri najbolja ukusa, tri najbolja od svih. i bila su. verujem da jesu. ali vratiću se jednog dana da probam druga tri najbolja ukusa. eh i to je bio san gimignano, savršena čarolija i svaki čovek pri čistoj svesti ne sme ga ikada nikada zaobići.

sledeći na redu je bio certaldo, bokačov grad. do gornjeg grada tj. starog grada penje se žičarom. sami smo i to znači samo jedno: gore, u bokačevom gradu nema žive duše. sunce se promalja kroz oblake sada sve snažnije, temperatura raste, vlažnost je velika. ceo certaldo alto je od crvene cigle, crveni grad. prepun cveća. lagana šetnja gradom koji je malo veći od monteriggionija, ima više od dve ulice i jedne crkve, završava se ispijanjem lokalnog chiantija, i pokušavanjem da se novčanica od deset dinara potpisana od strane svih nas, ugura ispod stakla tačno tako da prekrije jebeni dolar. gladni i malo pripiti, vraćamo se do kola i halapljivo jedemo sve senviče koje smo napravil. a onda na kratko napuštamo ovu stranu auto puta firenca-siena i prelazimo u chianti regiju na malu degustaciju vina. išli smo u castellina in chianti gde degustirali ništa nismo, ali smo kupili toliko vina da bi nas na gradnici da su otkrili, uhapsili a ne oduzeli ista.

IMG_4286

playlista/asocijacije/reči
16.05 borgo santinovo, jutro je i dok se pakujem govorim jose canseco.

imamo zakazano sa sienom u pola 11 i ne smemo da kasnimo. karte nas čekaju. čeka nas crno bela katedrala, čeka nas caravaggio…

penjući se ka zidinama starog grada, susrećemo se sa gužvom, i najvećim problemom pijačnog dana: nedostatkom parking mesta. (dok pisem ovo, u glavi mi je nanni moretti na vespi u filmu caro diario). svi su na motorima: mladi, stari, poštari, poslovni ljudi, saobraćajci… jedan deka prelazi ulicu, nosi kesu. vraća se sa pijace, prilazi jednoj vespi, i brm brm. ima oko 70 godina. kružimo dva puta oko piazza lizza i stadiona artemio franchi’, jedno parkiranje na mestu rezervisanom za stanare, pa ponovo kružimo i shvatamo da kasnimo, te da će ovo parkiranje biti veliki problem. delimo u se u dve grupe: oni koji ce pronaci parking i oni koji ce trčati po karte. i tako trčimo nas dve krakate, dragana vice: joj nina pogledaj kako je sve lepo. u tom trenutku, trećeg dana italije, ja ne mogu više da podnesem tu lepotu. i trčim, ne želim ništa da vidim, dok ne uzmem karte, sednem i predahnem. ali ne možete a da ne gledate, i u modu ptice trkačice sviđa mi se šta vidim.

trčimo, po ćoškovima pratimo znake koji nas upućuju na duomo. znam šta da očekujem, pripremala sam se za put, proučavala sienu, ali da duomu priđem sa te strane to nisam očekivala. pogled oduzima dah: mračna ulica nas dovodi do pazza s. giovanni, trg je mali, ispred nas izdiže se gorostas – batisterij. uzak prolaz između baptisterija i zgrade (palazzo del magnifico) popunjavaju stepenice koje vode do luka tj. kapije nove katedrale, u piazza duomo.

“here i have set a while every morning for a week, like a philosophic convalescent, watching the florid facade of the cathedral glitter against the deep blue sky. it has been lavishly restored of late years and the fresh white marble of the densely clustered pinnacles and statues and beasts and flowers in the sunshine like a mosaic of jewels.
there is more of this goldsmith’s work in stone than i can remember or describe; it is piled over three great doors with immense margins of exquisite decorative sculpture – still in the ancient cream – coloured marble – and beneath three sharp pediments embossed with images relieved against red marble and tipped with golden mosaics. it is in the highest degree fantastic and luxuriant – it is on the whole very lovely. as a triumph of many-hued it prepares you for the interior, where the same parti-coloured splendour is endlessly at play – a confident complication of harmonies and contrasts and of the minor structural refinements and braveries. the internal surface is manly wrought in alternate course of black and white marble; but as the latter has been dimmed by the centuries to a fine mild brown the place is all a concert of relived and dispersed glooms.” henry james, italian hours.

IMG_3919siena card totalno vredi svakog evra. sa njom vidite sve. i katedralu, i muzej, pa iz muzeja na vidikovac tj. “facciatone”, baptisterij i na kraju kriptorijum. specijalna poslastica posete kritptorijuma, koji se nalazi ispod katedrale, je karavađov sveti jovan krstitelj. svi se kreću u tišini, sa zidova se naziru freske, scene starog i novog zaveta. u poslednjoj prostoriji, čeka karavađo. mala prostorija, a tako veliko delo. stajala sam ispred slike i nisam mogla da se pomerim. nekada sam učila o ovoj slici, pokušavam da se prisetim svega: tehnike, simbolike, istorije, cele renesanse. ne treba pokušavati, samo treba gledati. očaravajuće je toliko da ne mogu pogled da odvojim, stojim opčinjena. ehej ljudi, karavađo, govorim u sebi. u ćosku stoji stariji gospodin ima blokčić u ruci. skicira nas, posmatrače.

napolju, vreme se menja. počinje kiša, ali sunce je i dalje tu. kišobrani u kolima, kiflice takođe. tri sata je i stomaci zavijaju. na piazza del campo, u senci palazzo pubblico a i oblaka koji su se navukli, pronalazimo restoran. naručujem bilo šta što u nazivu sadrži pekorino, moju novu ljubav. i maremmani burro e salvia con scaglie di pecorino gran riserva. eksplozija čula. zamalo savršen obrok, samo da je vino bilo bolje. dezert, panforte (jedan od čokolade, drugi od smokve) kupujem u jednoj od prodavnica, za kasnije. polako  šetamo ulicom banchi di sopra ka kolima, moramo da krenemo. baš tada odlučujem da želim i ja da kupim taj određeni vodič za sienu, koji je baš baš super, i dugačkim koracima žurim već poznatom ulicom do duoma, još jednom bacam pogled na sve te zgrade, poprečne male ulice, ogomno čudovište – katedralu i sve što joj pripada, ali vrata su zatvorena.

pola sata vožnje i u monteriggioniju smo. da nije bilo turista iz nemačke, nas četvoro bili bi jedini turisti ovog malog srednjevekovnog grada, koji ima jedan glavni trg i jednu glavnu ulicu, nekoliko malih uličica, ako se tako mogu nazvati i još jedan trgić parkić.

IMG_4020uz vino i masline, na terasi našeg apartmana, mi žene umotane u ćebe i jedan čelični momak, planirali smo sutrašnji dan. najavljeni kišni dan neće nam smetati jer nas sutra očekuju tornjevi san gimignana, certaldo i šoping vina u castellina in chianti.

playlista/asocijacije/reči
15.05 dok se spremam za sienu: tonino carotone – un mondo difficile

fotografije siene ovde.