Archive

Monthly Archives: July 2012

Advertisements

Prilazi mi juče u prodavnici žena sva uzbuđena: jao, sladoled kao u sovjetsko vreme! Morate da ga probate. Odličan je.

Pakovanje je ludačko, a sladoled u obliku oblande je odlican. Mljac.

Svaki dan je manje više isti. Ustanem oko 8.00, skuvam kafu, doručkujem. Maršutkom ili autobusom par stanica nize se nalazi sberbank. To je banka koju sređujemo i gde su nam kancelarije. Merimo, merimo, merimo, do ručka. Ručak tj. hrana je posebna priča. Ukratko: ništa mi se to ne dopada. Pohovana piletina je pohovana samo u jajima: pile u kajgani. U većinu supa stavljaju kisele krastavce, garnir je obicno pire krompir, testo tj. rezanci, neka grečka i takva neka sranjca, ostalo meso nista posebno. Kupus kao garnir je sladak, ne kiseli. Buljon supa je jedna strašna supa: prokuvana slana voda sa malo mirođije i jedno celo kuvano jaje. Kompot se pije. Služi se kao sok, voća nema. Peciva nisu loša. Posle ručka se crta ili se meri, meri, meri ( preko 6.000m2 smo izmerili i nacrtali za 20ak dana). Dođem kući, popijem kafu, večeram istu hranu svaki dan, od kada sam došla. I onda crtam, crtam, crtam. Do 12, pola 1.

Ako je matrica grada Novi Beograd, mi živimo u 45 bloku. Do grada ne stižemo, ali kada pravimo pauzu onda šetamo po kraju. Kupimo pivo kao svi rusi i cevčimo ga na nekoj klupi.

Nisam otišla na krstarenje Obom, zbog radi toga što radim, radim, radim. Nisam videla crkvu iz istog razloga. To je to, ništa drugo nema da se vidi… Mozda stignem do crkve.

Priča kolega da zimi, kada krene led da se topi na Obu, ljudi se okupe da gledaju ledenice kako se valjaju, sudaraju, pucaju. Zamisljam scenu kao u nekom dokumentarcu sa diskaverija: sve je okovano snegom i ledom, ljudi ušuškani u bunde i šubare posmatraju ogromne sante leda: KRANK, SWOOSH, SPLASH. KRANK!

—–

Usputna opažanja: voda je previse meka, tako da nikada nemam utisak da sam isprala sapun. Nigde ni na jednom prozoru ne postoje roletne. Nisu ugradjene, nigde. Zabranjeno je pušenje svuda, čak i u stanovima, može da se puši samo na terasi, a one su sve zastakljene. Pikavac se slobodno baca napolje. Videla sam opuške u zgradi, na stepeništu, dakle zaključujem da ljudi puše na stepeništu. Postoji jedna srpska kafana u kojoj se kako nam kažu prave najpribliznije našim kobasicama (probala i nije ni približno) i gde naravno piče narodnjaci. Videla sam jedan coffee shop i jela u junk food restoranu ‘ burger city’ nalik na McDonald’s. Breza ima u anormalnim količinama. Mođeš da zaustaviš bilo koja kola i ako idu u tvom pravcu (ili ne, zavisi od vozača) za neke pare mogu da te odvezu do kuće (kao u Moskvi). Tolet papir u rolni (kao onaj naš najjeftiniji) je malko elastican, gumen.

—–

Mentalne slike:

Deda vuče noge. Svaki drugi korak zastane a onda počisti nogom ono što je ispred njega. Ne vidim dobro sa prozora, mora da sklanja pikavce. Malo levom, malo desnom nogom. Ide putićem kroz blok. 15-20 minuta.

Disko klub na jezeru. Nadrealna slika: u pozadini jezero, disko klub izgleda kao dvorište igrališta za decu, puno je klupa i klackalica. Na centralnom dvoristu dvoje matoraca đuska. Njišu se, mešaju kukovima, izvode neki čudan pokret nogom, ruke u vazduhu. Okrecu se, pljeskaju rukama, smeju se. U pozadini jako glasno, pesma valjera valjera… Vreme je stalo ovde. 70-te.

U maršutki gospođa u letnjoj, plavo-žutoj haljini na cvetove, margarite. Plastične velike minđuše, bele sandale i kratke najlon čarape.

Žena u svojim 50-im, velik stomak ali onako čvrst, okrugao, prozirna crna svilenkasta majca. Ogromne sise, crni brushalter.

Muškarac u svojim 60-im, plava rupičasta atlet majca. Debeo i dlakav.

Oko pola 11 uveče prolazimo kroz pijacu, dvoje ljudi preturaju po gajbama kod kontejnera. Devojka skuplja povrće u kesu.