Archive

prepisivačina

Prošla su dva tjedna od Koletovog pogreba, a ja se još nisam mogao odlučiti da krenem za Bosnu. Odsjeo sam u Hotelu Kontinental i dane provodio u hotelskoj sobi pušeći hašiš. Cijelo sam se vreme plašio da neko ne pokuca na vrata, iako nisam znao tko bi mogao pokucati. Nitko nije znao da sam tu, niti sam se ikome javljao. Sjedio sam na krevetu i na knjizi Znakovi pored puta Ive Andrića mrvio duhan i hašiš, miješao ih, motao džointove, pušio i zatim čitao knjigu. Jedna od Andrićevih zapisanih misli glasila je: Nezadovoljstvo sa samim sobom, u prvom redu, a zatim sa svim ostalim na svetu, bilo je i ostalo osnov mog duhovnog bića, bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim.

—–

Bližio se listopad, kesteni ispred Hotela Kontinental polako su odbacivali listove, a ja sam ležao na krevetu, gledao u strop i računao koliko još novaca imam, koliko još dana mogu dangubiti u skupoj hotelskoj sobi i omamljivati svoje moždane stanice što TCH-om, a što mudrim i depresivnim fra Ivom. Iskreno, mogao sam ovako provesti vječnost, ništa me nije tjeralo da krenem dalje, a nisam ni imao kamo. Uvidio sam, i napokon samom sebi priznao, da mi je potpuno svejedno jesam li u svojoj sobici u Oslu, u kolibi na otoku S., u Rijeci, Bakru, Brčkom, u brodskoj kabini ili zatvorskoj ćeliji, jer praznina u meni je ista i usamljenost je ista.

—–

Tog dana kada me izbacila ja sam se vratio u svoju sobicu u predgađu Osla, gde nisam često boravio, ali koju se nisam usuđivao odjaviti baš zbog ovakvih mogućnosti. Imao sam tamo i malo hašiša, koji mi je u tom trenutku zbilja trebao. Jer ako sam se nečega plašio, onda su to bili mamurluci. A hašiš je jedino što tada pomaže. Danilo Kiš je, čitao sam negdje, rekao da je jedini lijek za mamurluk samoubojstvo.

Ono što me sprečavalo da upotrijebim samoubojstvo kao lijek za mamurluk muke su kojima te Bog kazni u paklu. Pomislio sam: Što ako se ubiješ mamuran, a Bog te kazni vječnim mamurlukom u paklu.

—–

06022013330

Trilogija o dečaku koji je….

Bojan Radojčić

Advertisements

Težak deo u pisanju priče o nečijem životu jeste odabir iz obilja detalja i mikrodogađaja, koji su svi podjednako važni, ili podjednako nevažni. Ukoliko čovek odluči da pobroji samo značajne događaje: rođenja, smrti, ljubavi, poniženja, uspomene, krajeve i početke, on time negira istinsku suštinu života: elementarne stvari, trenutke nižeg reda, isuviše male da bi bili zabeleženi (voz koji pristiže u stanicu na kojoj nema nikoga; pauk koji se spušta niz nevidljivu nit i dodiruje pod trenutak pre nego što će biti zgažen; golub koji te gleda pravo u oči; blaga štucavica osobe koja ispred tebe čeka u redu za hleb; nerazaznatljiva reč koju promumla osoba s kojom provodiš samo tu noć, dok bezimena i naga spava tu kraj tebe). Ipak, ne može čovek baš da popiše ni sve trenutke u kojima ti svet zagolica čula, koji mahom nestaju negde između jagodica i trepavica, ostavljajući te samog da ispričaš svoju životnu priču publici koju zanimaju samo vatrometi opštepoznatih iskustva i voženje osmicama saosećanja i osude.

Voz je bio jeziv: sovjetske mase svuda okolo, s rutinskim izrazom očaja na licima: žene s ogromnim zavežljaima na podu; ljudi koji hrču izvaljeni na rešetkama za prtljag; znoj, kvasac, sveprisutni miris luka; izbledele mape sovjetkih zemalja na zidovima; skoro crno-bele fotografije dalekih jezera; klopotanje, kloparanje i klepetanje; potpuno, apsolutno odsustvo same pomisli na udobnost. Palo mi je na pamet kako će, ako ikada dođe do još jedne revolucije u Sovjetskom Savezu, ona izbiti u vozu ili nekom drugom vozilu javnog prevoza – varnicu će izazvati trenje dve znojave guzice.

Među njima se ušunjala misao, misao da ljubav nije dovoljna da bi ostali zajedno – sedeli su na klupi na Vilsonovom i posmatrali izduvane fudbalske lopte kako se prevrću u vrtlozima Miljacke. Bilo im je osamnaest, a činilo im se da su veoma stari.

  U 16.10 nisam tražio ženu. Pitao sam se: da li možda tražim ženu, ali sam shvatio da je ne tražim. Nisam našao ženu, ali sam našao nešto drugo: potrebu u sebi, da poverujem. I našao sam svoju priču i našao sam da je veoma ljudska. Mogu i da je kažem, da je kažem kao bilo čiju, svejedno je. Ne stidim se sopstvene, i ne stidim se tuđih priča. Priča je ljudska, samo ako možeš da je kažeš. One druge, neljudske, one su uvek u nekim tajnama. A i nema potrebe za izuzetnim pričama. Svaka iskrena priča je izuzetna. Nema ničeg izuzetnog od iskrenosti, od istine. Ali onda, iznenađujuća je protreba da se priča završi. Odakle to? Koji je najbolji način?

19.50 Ako hoćeš da znaš, moraš da čuješ. Ako hoćeš da čuješ, moraš da pitaš. Ako hoćeš da pitaš, moraš biti pažljiv i da slušaš. Reci mi to. Reci mi polako. Slušam.

Zimski dnevnik, Srđan Valjarević.

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid.
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
– svu večnost za te, divni trenute! –
Santa Maria della Salute.

Laza Kostić

Prijala mi je tišina posle kiše, pa sam popio još jedno piće. Sa severnog krila kuće dopirao je tutanj sterea iz Dominikove sobe, bezumni ritmovi grupe Mothers of Invention. Već sam počeo da mrzim neizrecivu nepismenost tog zvuka, pa sam pogledao naviše ka San Đenaru i obratio mu se: Koliko ću još dugo, o Đenaro, morati da patim? Sve unazad još od Prislija i Fec Domina, pa čak i Ajka i Tine Tarner, a zatim večnost Bitlsa i Grejtful Deda, Mankisa, Sajmona i Garfankla, Dorsa, Rotari Konekšna, svi, svi su oni zagadili unutrašnjost moje kuće, sav taj jebeni varvarizam godinama preplavljuje moj dom, kurvin sin sada ima dvadestet četiri godine, a i dalje me neopevano muči.

Pamtiš li, o Đenaro, kako je uništio moj Ti-Berd? Sećaš li se kada je slupao moj Avanti? I ne smemo zaboraviti kako je bio hapšen zbog pušenja trave, to me je koštalo petnaest stotki, a ipak su ga osudili, plus večito spava sa crnim ženama, što bolno pogađa njegovu majku, dok mene uvek muči ta neprijatna sumnja da je peško. Prokuni ga, o blaženi Đenaro. I ako sudbina reši da besni pas ujede nekog iz ove porodice, nek ujede njega!

******

Tako je počeo moj dan, detalj u romantičnom, u uzbudljivom, kreativno ispunjenom životu pisca. Kao prvo, spisak nabavki. Vrumm! i već pičim autoputem u mom Poršeu, sedam milja do Majfer marketa. Škriip! Kočim na parkingu, iskačem iz auta, obavijam moj  beli šal i zum! ulazim kroz pokretna vrata. Paf! Salata, krompir, celer, šargarepa. Svušš! Pečenje, kotleti, šunka, sir! Cap! Kolač, cerealije, hleb. Zip! Deterdžent, vosak za parket, papirni ubrusi.

Natrag u kolima ponovo vrum vrum autoputem, tutnjeći pored talasa u beloj peni, razuzdani bezbrižni autor koji ispunjava svoje dane suptilnom senzualnošću. Ali me vetar na licu podsetio na jedinu stvarnost, i ponovo sam prizvao sećanje na Rim, šoljica kapućina za stočićem na trgu Navone, dok crnokosa devojka kraj mene jede krišku lubenice i smeje se pljuckajući koštice golubovima.

******

Hajde da napravimo zabavu, da nam dođu ljudi, stari prijatelji, sada bi trebalo više da se provodimo. Pravimo zabavu, dolaze ljudi. Pisci i supruge. Isukani noževi. Alkohol. Filmski scenaristi protiv tv-scenarista. Loša priča. Neka žena mi kaže da sam svinja fašistička. Udaram je. Njen muž me prebija. Gadna frka u dvorištu. Susedi zovu šerifa. Pijana glumica juri na liticu, preti da će skočiti. Skači, droljo! Skači! Policajac je hvata. Zabava se rastura. Rasturena prijateljstva, razbijene čaše, proliveno piće, bljuvotina na travnjku. U dnevnoj sobi se neka stoka popišala uza zid. NIkad više zabave, kunemo se.

Džon Fante

Moj pas Glupi

IMG_9308

…”Narodi imaju pravo da menjaju svoje vladare ako se ovi pokažu nesposobnima da obezbede valjanu vladavinu ili ako je njihova vladavina nepodnošljiva, rekoh, ili ih se pak klone ukoliko mogu da nađu utočišta u samoći, jer vlast jeste nužno zlo, ali je na koncu ona ipak zlo i, kako god se okrene, predstavlja ograničavanje lične slobode, čak i u svom najboljem obliku. Dijego je na to odgovorio da mu moje reči deluju kao trabunjanje ludaka, te da on nije čovek čijoj skromnoj pameti i sposobnosti dolikuje da se bavi takvim umovanjima, već prost Mursijac, običan težak mornar, koji samo pokušava da smerno služi svog gospodara i da nanese što manje zla sebi i drugi.”…

…”Pozvaše Jaboguea  da razjasni zbog čega se njegov poglavica tako rasrdio, te naposletku doznadosmo da mu je Luis de Tores kazao da ne treba da bude mnogo poverljiv prema religijskim učenjima koja je don Dijego iznosio Indijancima, jer će za lepim rečima Našega Gospoda Isusa Hrista ubrzo doći užasni ljudi, koje nazivaju inkvizitorima, koji ne samo da će Indijancima popaliti kuće, već će i njih spaljivati na lomači, iako će im biti nejasno kakav su greh počinili da zasluže takvu kaznu, jer ovi okrutni, nemilosrdni ljudi nimalo ne haju za tuđe patnje i živote, već se drže slova zakona koliko strogih toliko nerazumljivih, koji im daju toliku moć da čak ni don Dijego de Arana ne bi mogao izmaći njihovoj surovoj odmazdi ukoliko bi posumljali da se iole udaljio od propisa vere koju su branili sa toliko svireposti.

Lice Luisa de Toresa zračilo je takvom skrušenošću da beše teško i pomisliti da je bio u stanju da Indijancima izrekne onakve nesuvislosti.”…

Pismo sa kraja sveta — Hose MAnuel Fahardo

zalazakk

Mnogo sam lutao u svom životu i postao glup, uvenuo sam. Ne patim od one pervezne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio. Nadam se da nikad i neću postati pametan. To je znak prestarelosti. Kad zahvaljujem bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života. Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa osim starosti.

Knut Hamsun —- Pod jesenjom zvezdom