Archive

Monthly Archives: March 2009

Sat za našu planetu.

Subota, 28. mart u 20:30 časova.

Pogledajte spot.

Pročitajte nešto više.

I uključite se!

Advertisements

Sedim sklupčana, zagrljenih kolena

i hladnih stopala,

umotana u ćebe.

Knjiga je na stolu.

U uglu sobe upaljena svetiljka.

Napolju, čuju se zvuci kiše.

Unutra, soba ispunjena mirisom mandarine.

I čitam:

Osmeh je najprepoznatljiviji i za tumačenje najjednostavniji znak na svetu. Osmesi upravljaju našim maštarijama. Povezuju nas.

Odlucim ja, proslog vikenda, vratiti se svojem omiljenom prevozu – vozu. Putovanje autobusom do Novog Sada postalo je poprilicno skupo. Odlucih se prisetiti kako to izgleda putovati vozom koji staje kod svake bandere – putnickim. Onim sto prelazi rastojanje od 80-tak kilometara za dva i po sata. Onim koji se raspada, koji ima pocepana sedista, iskrivljene rukohvate. Cije su presvlake pune vaski i buva. Koji smrdi na sve i svasta. I koji petkom u kompoziciji ima samo dva vagona i preko 100 putnika, koji sede jedni drugima na glavama.

I kako izgleda? Pa upravo onako kako je izgledalo i pre deset godina, kada sam redovno putovala istim od Novog Sada do Beograda i obrnuto. Nista se promenilo nije.

Ali…Uprkos svemu, volim da putujem vozom. Strpljenjem sam se naucila ziveci u Moskvi. Vreme prodje brze uz knjigu, novine, casopis ili muziku. A prizor Vojvodine je lepsi kroz prozor voza, nego autobusa.

I na kraju cena karte je ipak podnosljivija. Za kartu u jednom pravcu autobusom, vozom mozete da idete dva puta od Novog Sada do Beograda. Tamo i nazad. Malo li je?

Ko bas ne moze da ide ovim pilicarom, moze uvek da ide brzim vozom, koji ide iz Beca, preko Budimpeste do Beograda, i obrnuto. Karta je malo skuplja, ali zato je voz odlican i stize do NS do Beograda za jedan sad i dvadeset minuta. Isto kao i autobus.

***

Sanjam ovih dana neke bivse momke. Da budem preciznija, za sada sam sanjala dvojicu.

Sanjam bivse momke. U vezi sam ponovo sa njima. I sve je kao super. Drugacije nego sto je zapravo bilo. Bolje je. Oni su nesto mnogo veseli i srecni. Koliko se secam, JA bas nisam odusevljena celom tom ponovnom romansom. Sto li sanjam sve ovo sada, uzasno me interesuje. Ko li je sledeci, i sta sve ovo zaboga znaci?

***

Pre neko vece, zmureci na jedno oko (sada mi je puko kapilar u oku a pre dve nedelje sam se okliznula na led i zaradila kontuziju desne ruke. jebemliga sta je sedece?), klikcem po netu, i na letim na novi tekst Slobodanke Bobe Đuderije, i odvalim se od smeha.

Tako su se zadnjih godina uvatili onih oralaca. Bog te vidija, toliko su zapeli za tu tehniku, da ti se more desit da čoviku s kojin se seksaš cilu noć ne uspiješ vidit facu. Taman se počneš jubit, kad on op! Nestane negdi doli. Ja onda pomislin majke ti irudove, di nestade? Kad mi se to prvi put desilo, mislila san da se nešto najutija i otiša ća.

***

Tri dana pokusavam da napisem ovaj post. Uopste mi ne ide. Ne mogu da sastavim recenicu koja ima smisla. Napisem jednu u sat vremena. Onda odustanem, zatvorim komp, i zaboravim da sam ista napisala.

***

Jutros dok sam se vozila do posla, procitam sledece :

25. Dosta je bilo lencarenja i nerada! Svakog dana ima da otvaras ovu svesku i ispisujes najmanje pola stranice. A ako nemas sta da pises, onda po savetu Gogolja zapisi barem to da ti se danas nista ne pise. Pisi uvek zanimljivo i na pisanje gledaj kao na praznik.

Danil Harms

* Muzicka podloga ove nesretne kopozicije nerazumljivih recenica i nepovezanih tema [ Funky Like a Train ]

– Nama muškarcima to ti je, jebiga, način da ostanemo djeca. To je igra. Muškarcima je, kako znaš, sve igra. Znanstvenici kažu da je kod djece, kao kod svake životinjske mladunčadi, igra priprema za odrastanje, za lov, bitku, život. Za razliku od lavova, vukova ili kitova ubojica, mladunčad čoveka, međutim, nikad do kraja ne odrasta. Evolucija, razvoj ljudske vrste, naprosto je produžila muško djetinjstvo, mi smo igru pretvorili u profesiju, u način života, ono, mi više ne lovimo antilope, već igramo pikado. To je jednostavno tako. Vi se svojega djetinjstva odričete, ubijate djevojčicu u sebi, ritualno se samoubijate, i to zašto? Da bi ste pronašli mužjaka i rodili sebi lutkice s kojima se u toj dobi društveno prihvatljivo igrati. Lutkice koje ste dobijali za rođendane bacate na tavane, sve one plišane medvjediće s kojima ste spavali zaključavate u sadnuke, i igrate se s njima noću, kada nitko ne vidi, jer je neprilično da se žena blizu tridesete na posao vozi sa zelenom žirafom. I zar je čudno što onda, tražeći mužjaka s kojim ćete zanijeti malu Barbie, tražite dječake, zar je čudno što kod vas nepogrešivo prolaze tipovi s dječačkim pogledom, dječački razigrani: odrasli, spolno sposobni dječaci? Kad, međutim, jednom u dućanu s igračkama nađete svog Kena, odjednom vam ono što vas je privuklo njemu počinje ići na živce, otkrivate da je onaj razoružavajući pogled zapravo nezreli pogled na život, da su dječaci neodgovorni, da ne vole raditi i da je njima život igra. Onako kako ste nakon gimnazije podmuklo zadavili djevojčicu u sebi sada podmuklo davite dječake u nama, jer vas neopisivo nervira to što se muškarci ne stide svojih plišanih medvjedića, i to što su njihove igračke posve legalne i socijalno kompatibilne: motori, automobili, stereo-uređaji, diskovi, kućna kina, štapovi za ribolov, boce za ronjenje, kurci-palci. Playstation, jebote. Pola mog društva, tridestetogodišnjaci s fakultetima i kreditima, večeri provode uz playstation. Utorkom i petkom igramo nogomet. Zamisli da ti sa curama posle posla ideš ispred dućana igrat školice? Jebiga, Ivona, mi smo se igrali s autićima, dječjim pištoljima i kožnim loptama, a vi barbie-kućicama, sa plastičnim loncima i lutkama koje plaču. Mi i danas vozimo autiće, pucamo iz pištolja i igramo se kožnim loptama, a vi uređujete velike kuće i kuhate u pravim loncima, čak su vam i lutke koje plaču, žive. Evo, šta si ti Žarinom sinu kupila za rođendan? Plastični pištolj, sećaš se, Action-man pištolj na vodu. I mali Šime se ne odvaja od njega. To je evolucija, taj je platični pištolj karika u našoj evoluciji kao i dinosaurusova kost u nekom muzeju. Čim izađu iz rodilišta mali se primati u pelenama razvijaju u dva pravca: vi ste homo sapiens, a mi muškarci homo ludens.

– I sve to da bi me uvjerio da idem sa tobom na utakmicu?