Archive

Monthly Archives: June 2012

Advertisements

Odakle početi? O putovanju? O vremenskim zonama? O belim noćima? O rusima? Ili pak o prvom utisku stana u kojem smo smešteni? Što se tice stanova u rusiji, svašta sam videla i svašta slušala. Ipak nisam očekivala da ću ikada biti smeštena u pravom ruskom raspad stanu. No za sve postoji prvi put. Dakle došli smo u vrhunac belih noći, što je za ruse dodatni razlog da se slavi i pije. Slavlje traje tri dana jer je ujedno i neki praznik. Danas je prvi dan.

Ispred zgrade čuči tip oduzet od života. 6.30 je ujutru. Ulazimo u ulaz sav memljiv, zapišan, prljav i ne osvetljen. Lift kažu zna da se zaglavi. Idem peške: musuro provod (kanal za đubre) smrdi na sve strane. Ustajao vazduh, peti sprat. Metalna vrata dva sata pokušavamo da otključamo, na licima mojih saputnika očitava se sada već ozbiljan strah. Konačno ulazimo: floralne šare na tepisima, linoleumu koji je svuda, nameštaj iz ’31, odvaljeni ormari, plastične zavese, svetla koja ne rade, tepisi u wc-u: na wc šolji, oko šolje, plastično cveće. Jednom rečju horor. Ne. On tek sledi: tragovi raznih izlučevina gde god vam pogled padne, ulepljen frižider bez jedne noge koji se klati, unutra police obložene linoleumom. U kupatilu na polici nečiji iskorišteni brijači sa sve dlakama koje štrče. I tako dalje. Vrhunac su kreveti: dušeci (ako ih tako mogu nazvati) imaju oblik stenovitih obala Crne Gore. Bubreg upadnut, levo rame izdignuto, celo telo nakrivljeno ne levo, desnim laktom grlim Lovćen.

Ovakav stan kažu nije loš za ruske uslove, i košta za mesec dana oko 1000 dolara.

Strah, bes pa umor. Preko 30 stepeni je, tako da se na umor zalepio još i znoj, i to je granica preko koje telo i um dalje ne ide. Predaja.
Tako umorni u krevet da se bar malo odmorimo i iznivelišemo vremensku razliku. U krevetu nema pomeranja. Kako te on namesti i primi, ti ga jednostavno prihvatiš, zatvoriš oči i pokušaš da izbaciš sunčeve zrake iz glave i očiju.

Oko 22.00 odlazimo do “centra”. Dan je i dalje, svi su na ulicama raskopčani, goli do pojasa, žene namontirane, deca trče, igraju se. grickaju se semenke, pije se sve i svašta, trešti muzika. Galama je prevelika, svi su veseli i pijani.
Oko 23.30 se smrkava i to je zapravo noć. Oko pola 2 sam zaspala uljuškana u obrise Crne Gore.

***

Iz aviona pogled oduzima dah. Hiljade jezera, zelene šume, polja. Savršenstvo. Onda sletiš pa vidiš aerodrom, pa vidiš grad (jedna velika spavaona), stan i ruse. Zažmuriš, kažeš sebi: ovde si mesec dana, da odradiš posao i onda pališ u Budvu. Na Cetinje. Nije više bitno gde.