Archive

Monthly Archives: February 2009

Obuzela me je neopisiva sreca jutros, kada sam otvorila svoje krmeljive oci i prvo sto sam ugledala je bio sneg…Jos nije kraj ovoj zimi, bice tu jos zimskih carolija. To sto sam srecna sto pada sneg je veoma cudno, jer obicno ga nesto ne podnosim u gradu. Zapravo ne podnosim ga uopste u gradu, pogotovo kada pocinje da se topi.

Zimsku opremu (subaru, rukavice, veliki vuneni sal i zimske cokule) koju sam vec polako pocela da sklanjam, sa velikim odusevljenjem vracam iz mraka i zaborava.

Znam da je sigurno kolaps u gradu, pa odlucujem da se savrseno polako i smireno obucem, operem zube, operem voce-uzinu, spakujem punjac za ipod, spakujem knjigu za citanje u prevozu i sortiram koje bi racune eventualno mogla danas da platim.

Odustajem od placanja racuna. Mislim: moze mi se. Eto.

Pripremljena na vecno putovanje to posla, veoma sam iznenadjena kada shvatam da mi je trebalo samo 15 minuta, sto je 7 minuta vise nego sto mi obicno treba. Laki mi!

Dzaba sto sam dosla na vreme kada ( ali tacno sam znala da ce tako i biti ) oni koji imaju kljuceve od kancelarije kasne. Stojim u hodniku i citam 24 sata. Cekam dobrih pola sata.

Sada je 9.58 i tek sada ljudi pristizu na posao. Inace radimo od 8.30. Cisto da se pribelezi.

Sledecih pola sata uz prvu jutarnju kaficu, nizu se price o tome kako je ko stigao na posao, koliko su velike guzve, kuda su trebali ici i da li bi ista vredelo. Postavljaju se pitanja: a kako cemo kuci i zasto smo uopste dosli kolima. To se uglavnom pitaju oni koji su dosli kolima. Logicno. Niko se ne raduje. Niko nije srecan zbog snega. Zaista tuzno.

Na pauzi za kasni dorucak/rucak, prijavljujem se da odem da pokupujem klopu za sve. Sneg sve vise pada, napolju je totalni kolaps, sve je mokro i bljuzgavo. Divota!

Na putu do centra, sedim u troli koja se sporo krece, gledam kroz prozor, sneg i dalje pada. Ljudi su nervozni, galame, vicu majstoru da pozuri. U gradu guzva i bljuzga na sve strane. Ljudi idu pognutih glava, sudaraju se, bodu se kisobranima, upadaju u bare. Napolju je prijatno, nije hladno. Unutra pretoplo. Setkam se po snegu, po centru, dok ne osetim glad, umor i hladnocu.

I sada, posle divnog sneznog dana, posle lovacke vecere ( sta god se pronadje u frizideru ), posle gledanja trenutno jedine emisije koja vredi na celokupnom reperoaru nase televizije, Deadliest Catch, spremam se da nacnem novu knjigu. Zapravo imam dve, koje moram procitati. A to su: Zbirka zakona i pravilnika o planiranju i gradjenju objekata i izradi tehnicke dokumentacije i Prirucnik za pripremu opsteg dela strucnog ispita za radnike tehnickih struka. Fan-ta-sti-cno!

Zakljucak ovog celodnevnog zajebavanja sa snegom je:

Sneg zna da bude prilicno velicanstven! Zato uzivajte u snegu, koliko god godina da imate.

sneg

Advertisements

Desava mi se s vremena na vreme da me oci jako bole. Peku i suze. Ne mogu ni na poslu da se skoncentrisem, niti da vidim sta radim. Zato posle posla, setam do kuce, gledam nebo, ljude, saobracaj, udisem “svez” vazduh i odmaram oci. Dok mi se oci ne odmore skidam filmove, gomilam ih. Skladistim. Cekam povoljan trenutak da napravim filmski maraton.

Odlucila sam da skinem sve filmove Wong Kar Wai-a, koji je zauvek osvojio moju ljubav svojim filmovima.

I onda naletim na ovaj kratki film, koji je snimio za Philips.