Archive

raskorak

Ami tutte a modo tuo
Ami tutte le donne
Sei bello come un dio
Dopo di me
Amori stupidi
Avere amanti che hai, lo sai
Improbabili ed inutili, come fai
Solamente tu, dimenticarti è difficile
Eri un po’ di piu
Mi piaceva come amavi tu
Quanto sai fare l’uomo
Se non ci sono io
Ti consumi in un giorno
Nell’attesa di un addio
Lo so da me, qual è il tuo limite
Tutte le donne che vuoi, che hai
Ma d’amore tu non muori mai
Proprio mai
Solamente tu, dimenticarti è difficile
Eri un po’ di piu
Mi piaceva come amavi tu
Solo tu solo tu
Solamente tu, dimenticarti è difficile
Non ti voglio piu, ma era bello
Come amavi tu, solo tu solo tu
Advertisements

napolju je toliko toplo da cim izadjem lice mi se zacrveni i osecam da cu eksplodirati. idem na posao peske ujutru, sada dok sam smestena u hotelu koji se nalazi na 100 metara, obucena za ono sto ocekujem u kancelariji. dakle: carape, cipele, farmerice, pokosulja i majca dugih rukava. na poslu me ceka: marama i dzemper. pre pauze za rucak mi treba samo marama, kasnije klima sve jace duva i hladnije je tako da mi i onaj dzemper slabo pomaze.

tusiram se iskljucivo hladnom vodom, jer je voda u cevima toliko topla da se cak i na hladnu vodu mozete ispeci.

na poslu rucak je problem. pauza za rucak traje pola sata, u zgradi nema restorana, a dok se ode negde da se ruca (sednes u auto, provozas se do negde, daj boze nadjes odmah parking) potrebno je oko sat vremena. izbor nije mnogo dobar, zapravo nista ne valja: papa john’s, mcdonalds,.. za sada jedemo dzank i i pauza traje sat vremena. iovako ostajemo preko vremena.

na poslu polako kapiram sta treba da radim i koja su mi zaduzenja. svi su jako ljubazni i zele da mi pomognu sto vise, ali nikako, bas nikako ne pomaze to sto u sred sastanka jednostavno predju na arapski. i to moze da potraje 15ak minuta, a moze i do kraja sastanka. kunem se sledeci put cu izaci sa sastanka.

sudoku u novinama resavam relativno lako, ali crosswords nema sanse ni da pocnem.

imam ogromnu sobu, zapravo apartman, u hotelu i ogroman krevet, u kom jedem, spavam, gledam tv, filmove, pisem mailove i u opste zivim iskljucivo na njemu. ostatak stana ne koristim. imam i daljinski za svetla tako da ne moram da ustanem cak ni za to.

upoznala sam mnogo fine ljude. devojke sa posla divne. ja ne radim sa njima, one su sa drugog sprata, drugog projekta, ali idemo zajedno na rucak, i fino se ispricamo.devojk prave planove kako cemo jos da se druzimo i to ce biti veoma interesantno. neke druge ljude, koji ne rade samnom, srbe, afrikance… i oni su kul.

kazu mi ako ti arapin kaze: (ili napise u mailu, oh da!) Insha’Allah, znaci da od toga nema nista, tj. da to nece biti tada kada ste se dogovorili.

po nekim kancelarijama sam primecivala cilime, male tepihe, koji sluze za moltvu. jednom sam usla u kancelariju sa sefom, da pitamo inzenjere nesto, svi smo stajali i pricali na sred kancelarije, dok se jedan kolega molio iza svog stola. kada je zavrsio prikljucio se nasem razgovoru na keca.

odredjenim ljudima zvoni audio podsetnik imama koji poziva na molitvu.

i tako raznih stvari ima…

sve u svemu nadam se da se telesna adaptacija zavrsila. da necu vise sliniti, kijati, i imati digestivne probleme.

beograd-ankara-doha. let traje 7 sati sa stajanjem u ankari, nekih sat i po vremena. odlično mesto imam, prvo iza biznis klase. dakle raj za noge, ali avaj nije raj i za moje živce načete žestokom nervozom selidbe. u redu do mene, trudna žena, dete od 2 godine tops, i baka. naši ljudi idu u dohu gde žive. kasnije pored mene u ankari ući će žena, muž i malo dete. debelo, malo, nervozno dete. i jedno i drugo dete razumem. i ja sam nervozna. veoma ljubazne stjuardese, ali spore. ceo prolaz je zauzet skoro ceo let, ne može čovek ni da se olakša posle popijenog piva. na 1514m iznad dohe temperatura je 28 stepeni, 22 sata je i 40ak minuta. izlazim iz aviona i sve što je na meni istog se trenutka lepi za moje telo. u autobusu koji nas vozi do dolaznog terminala rukohvati su mokri. sliva se vlaga niz prozore, magla je u daljini. na pasoškoj kontroli je neverovatna gužva, ali sve ide poprilično brzo. i opet po izlasku iz zgrade totalni šok: ponoć je i ima 35 stepeni, vlažnost vazduha pretpostavljam milijardu. lepi se sve uz telo, vlaga je u koži, kosi, nosu. umesto u hotel moji prijatelji vode me svojoj kući. vikend je počeo pa da ne budem sama u hotelu. u stanu svuda je klima, osim u kupatilu, koje jedino nema klimatizaciju. i onda opet sve je zalepljeno za mene. spava se pod jorganima, sa sve klimom koja je baš nekako instalirana iznad naših glava. nema podešavanja krilaca ili duvanja, jok. duva srednje uvek, dakle čuje se u pičku materinu, i duva uvek pravo, nema ni dole ni gore. prva noć je dakle agonija. sutradan sam skoknula do hotela da odnesem kofer (sve pet, osim klime koja je uključena na 19. brain freeze) i provozam se malo po gradu, kupim karticu za telefon, promenim pare, čekiram prodavnice, ošmekam ljude.

16082013463

Svaki dan je manje više isti. Ustanem oko 8.00, skuvam kafu, doručkujem. Maršutkom ili autobusom par stanica nize se nalazi sberbank. To je banka koju sređujemo i gde su nam kancelarije. Merimo, merimo, merimo, do ručka. Ručak tj. hrana je posebna priča. Ukratko: ništa mi se to ne dopada. Pohovana piletina je pohovana samo u jajima: pile u kajgani. U većinu supa stavljaju kisele krastavce, garnir je obicno pire krompir, testo tj. rezanci, neka grečka i takva neka sranjca, ostalo meso nista posebno. Kupus kao garnir je sladak, ne kiseli. Buljon supa je jedna strašna supa: prokuvana slana voda sa malo mirođije i jedno celo kuvano jaje. Kompot se pije. Služi se kao sok, voća nema. Peciva nisu loša. Posle ručka se crta ili se meri, meri, meri ( preko 6.000m2 smo izmerili i nacrtali za 20ak dana). Dođem kući, popijem kafu, večeram istu hranu svaki dan, od kada sam došla. I onda crtam, crtam, crtam. Do 12, pola 1.

Ako je matrica grada Novi Beograd, mi živimo u 45 bloku. Do grada ne stižemo, ali kada pravimo pauzu onda šetamo po kraju. Kupimo pivo kao svi rusi i cevčimo ga na nekoj klupi.

Nisam otišla na krstarenje Obom, zbog radi toga što radim, radim, radim. Nisam videla crkvu iz istog razloga. To je to, ništa drugo nema da se vidi… Mozda stignem do crkve.

Priča kolega da zimi, kada krene led da se topi na Obu, ljudi se okupe da gledaju ledenice kako se valjaju, sudaraju, pucaju. Zamisljam scenu kao u nekom dokumentarcu sa diskaverija: sve je okovano snegom i ledom, ljudi ušuškani u bunde i šubare posmatraju ogromne sante leda: KRANK, SWOOSH, SPLASH. KRANK!

—–

Usputna opažanja: voda je previse meka, tako da nikada nemam utisak da sam isprala sapun. Nigde ni na jednom prozoru ne postoje roletne. Nisu ugradjene, nigde. Zabranjeno je pušenje svuda, čak i u stanovima, može da se puši samo na terasi, a one su sve zastakljene. Pikavac se slobodno baca napolje. Videla sam opuške u zgradi, na stepeništu, dakle zaključujem da ljudi puše na stepeništu. Postoji jedna srpska kafana u kojoj se kako nam kažu prave najpribliznije našim kobasicama (probala i nije ni približno) i gde naravno piče narodnjaci. Videla sam jedan coffee shop i jela u junk food restoranu ‘ burger city’ nalik na McDonald’s. Breza ima u anormalnim količinama. Mođeš da zaustaviš bilo koja kola i ako idu u tvom pravcu (ili ne, zavisi od vozača) za neke pare mogu da te odvezu do kuće (kao u Moskvi). Tolet papir u rolni (kao onaj naš najjeftiniji) je malko elastican, gumen.

—–

Mentalne slike:

Deda vuče noge. Svaki drugi korak zastane a onda počisti nogom ono što je ispred njega. Ne vidim dobro sa prozora, mora da sklanja pikavce. Malo levom, malo desnom nogom. Ide putićem kroz blok. 15-20 minuta.

Disko klub na jezeru. Nadrealna slika: u pozadini jezero, disko klub izgleda kao dvorište igrališta za decu, puno je klupa i klackalica. Na centralnom dvoristu dvoje matoraca đuska. Njišu se, mešaju kukovima, izvode neki čudan pokret nogom, ruke u vazduhu. Okrecu se, pljeskaju rukama, smeju se. U pozadini jako glasno, pesma valjera valjera… Vreme je stalo ovde. 70-te.

U maršutki gospođa u letnjoj, plavo-žutoj haljini na cvetove, margarite. Plastične velike minđuše, bele sandale i kratke najlon čarape.

Žena u svojim 50-im, velik stomak ali onako čvrst, okrugao, prozirna crna svilenkasta majca. Ogromne sise, crni brushalter.

Muškarac u svojim 60-im, plava rupičasta atlet majca. Debeo i dlakav.

Oko pola 11 uveče prolazimo kroz pijacu, dvoje ljudi preturaju po gajbama kod kontejnera. Devojka skuplja povrće u kesu.

Za dva tri dana biće tačno mesec dana od kako sam bila u Veneciji.

Sve što sam možda i htela da napišem davno je iščezlo, a ono što sam počela ostaće ovde u draftovima. Samlela me lenjost, svakodnevnica, ali i stvarna muka da dočaram jedan od najlepših gradova koji sam imala prilike da posetim.

Reči nisu nešto čime spretno baratam, zato bla bla bla, gledajte slike.

Hvala Jeleni na odabiru fotografija.

Prošlo je par dana, utisci su se slegli, nakanila sam se da sednem i da napišem nešto.

Videćemo, tek sam počela da kucam, možda odustanem, znajući sebe i svoje pisanje.

Prošlo je par dana od čega? Pa od povratka iz Beča. Mini vikend u Beču, a povod je bio koncert Joan as Police Woman.  4 putnika organizovalo se lako, bez puno pompe, preko interneta rezervisano je sve, skinute su putanje, interesovanja, informacije, preporuke…

Kako kolima, tako i vozom čim se pređe granica oseća se razlika: nisi brži od voza više i  nečuje svaki prag na pruzi. Voz nije bas jeftin kao autobus, i nije da bas super greju, ne moze da se puši, ali bar može da se spava, što će se pokazati kao jako bitna stvar ako imaš dva i po dana i gomilu stvari da vidiš.

Da ne pretvorim ovo u neki putopis i krenem da opisujem svaki detaj izvući ću ono najbolje (mada je sve bilo super), ono sto me je ostavilo bez daha.

Da krenem prvo od smeštaja: hostel koji mi je preporučen bio je apsolutno savršen. Udaljen samo par koraka od Bahnhof metro i železničke stanice, i na 20 min od samog centra grada, ovaj hostel ima sve što je potrebno: ljubazno osoblje, čiste sobe (svaka soba ima kupatilo), bezbednost, internet, zabava, odličan doručak za samo 3.70, mir i tišina. Jeste bilo možda malo hladno u sobi, ali jbg soba je bila velika sa velikim hodnikom, a dva radiatora to baš ne mogu zagrejati, naročito ako ih ne upalite na vreme.

Koncert zbog koga smo svi došli u Beč je bio odličan. Joan je izgledala i zvučala upravo ovako: http://www.youtube.com/watch?v=cRzAXfmDPao, kretenski outfit i brutalan glas, sa povremenim šmrktanjem, za koje sam ja naivno mislila da je prehlada, ali mi je jj objasnila da baš i nije. Bila je vickasta i dobro raspoložena. Ne znam koliko je ljudi očekivala ali u prostoru koji podseća na Pogon Doma Omladine bilo je taman ljudi, niko nikom nije disao za vrat. Posle koncerta potpisivala je diskove i pricala sa ljudima, ali o tome jj moze ispričati nešto više pošto je malo pričala sa njom i dobila baš kul posvetu na svom disku.

Na jednom mestu u gradu videla sam skoro sve sto sam htela. U neposrednoj blizini Nachtmarkt pijace nalazi se paviljon secesije i…ah taj Otto Wagner, Majolika house i stambena zgrada br. 38. Neću da tovarim o zgradama i arhitekturi, stvarno ne, ali samo da kazem jedno: savršenstvo. I još nešto: sreća. Da, ta subota je bila baš savršen dan. Videli smo Hundertwasserove čarolije i fantstične fotografije Annie Leibovitz. Osetili delić noćnog života Beča u kafiću Malipop, koji drži žena koja živi iznad kafćca i koja je ujedno i šanker i konobarica i dj. i koja će vas izbaciti iz kafića ako joj se vaše ponašanje ne sviđa. I mi zamalo da budemo izbačeni, zbog slike koja se slučajno otkačila. Svi smo zadržali dah kada je došla da vidi šta se desilo, a onda se začulo: šta je bilo? šta kaže? jel jako ljuta?

Za kraj ostao je Klimt i Schiele. Trcala sam kroz Belvedere dok nisam došla do Klimta, a onda kada smo sve pogledali, opet trčećim korakom vratila da još jednom pogledam magični poljubac.

Beč je veoma simatican grad koji može da se obiđe za 2-3 dana. Saobraćaj je jednostavan i savršeno funkcioniše. Sam centar se moze prepešačiti očas posla. Psima je dozvoljen ulaz svuda osim u muzeje, ali zato lutalica uopšte nema.  Ljudi su veoma uslužni i ljubazni i rado će vam pomoći da se snađete. Srpski se čuje svuda te ako imate problem sa engleskim ladno možete da se snađete i na srpskom.

Jedini minus u ovoj priči je bilo je hladno vreme koje nas je limitirao u spontanoj šetnji, istraživanju grada i fotografisanju. Za kraj moje prve posete Beču izjela sam jedno parče Sacher torte, umalo da to zaboravim.

ovo je ono što sanjam.

eg

ovo čitam.

…” Nije uzalud Njujork na ruskom – on, a Moskva – ona. Moskva je sve do sada horizontalni ženski grad, gde je Kremlj, vagina još uvek tajanstvene, zagonetne vlasti, sav obrastao u obruč bulevara. Koncentričan grad, okrugao kao đevrek. Moskva se razbaškarila na postelji ruske ravnice, u snenoj obamrlosti, leškari, čačka nos, sa svim tim kupolama-dojkama-makovicama. Kod nje dominira ženska histericnost, ženski redovi, u njoj je žena očito više negoli muškaraca. Grad ženske energije, ženskih komunalnih svađa, vajkanja i uzdisanja, panike, pa i moskovski hod je po ženski gegucav.”

i onda se sećam. ili pokušavam. gde je lenjinski prospekt? prospekt mira znam gde je. kutuzovski prospekt znam. soljanaka, nemam pojma. mayakovskaya znam. pushkiskaya…

i onda sređujem slike. refrešujem sećanja.