borgo santinovo. pravi smestaj u toskani. prstom u centar, u srce. ljubav na prvi pogled.

ulazak na imanje asocira me na scenu iz filma hari poter i vatreni pehar, kada hari ulazi u lavirint, samo što sa druge strane ne čeka voldemort i vatreni prehar, već kroz predivne, visoke čemprese nazire se predivno srednjevekovno imanje. spokoj, mir, crvrkut ptica i sunce opušta nas da kraj bazena provedemo vreme čekajuci da se prijavimo. skidam cipele, čarape, zavrćem nogavice. izležavam se, posmatram svaki kamen na zgradama, prozor, krov, oluk, dimljak, grede. nebo. čujem zvuk kosilice, zatvaram oči.

IMG_3664IMG_3642IMG_3654
gazdin sin preporučuje, crta mape, uzimamo vino za kasnije. ma sve ćemo kasnije. ulazimo u kola i pravac colle di val d’elsa, grad kristala.
potrpati hleb i vodu u kola, i popeti se u srednjevekovni deo grada “colle alta”, na brdu, stepenicama, to je bio plan. no, stanovnici tog dela grada penju se u svoje domove liftom. u colle alta ulazi se hladanim i mokrim tunelom (glasovi nam odjekuju), a onda vertikalnom providnom tubom zvanom lift. pored nas stoje ljudi sa cegerima, umorni, ćaskaju sa komšijama. radni dan je završen. scena vredna svakog sf/avanturistickog romana. dokumentovano je da mi treba 51 minut jednom ulicom, jer me sve zanima, svaka kuca, svaki kamen. fasada u celini, fasada u detaljima: bifora, slog kamena; krovovi, nebo medju njima. sreća je jedna kako je grad prazan te mi dopušta da se skoncentrišem na svaki detalj. kamene kuće, šareni veš na prozorima, zaboravljena čaša belog vina na simsu. bočne uličice služe kao prozori ka predivnom pejzažu toskane. priroda se budi, sve je zeleno, cveće svih boja je na prozorima. sa sumrakom i sto četrdesetom fotografijom prepuštamo se smehu mladih, i žamoru  malo starijih na jednom trgu, pod velikom krošnjom drveta ispijamo “aperitiv” pred večeru. ne želim da idem, niko ne želi, ali stomaci zavijaju, moramo jesti. polako se vraćamo u colle bassa (donji deo grada) dok raspravljamo kako bi voleli da živimo: da radimo 10ak meseci godišnje, možda manje, a preostalo vreme da provodimo putujući. ili da živimo na ovako divnom mestu, to bi bilo još bolje. sanjarimo, smejemo se glasno i naš smeh odjekuje po zidovima uskih ulica. jedno što se jos čuje je pokoji glasno pušten televizor.

IMG_3681IMG_3687IMG_3688IMG_3717IMG_3763IMG_3732kada italijan preporuči picu, to onda mora da je dobra pica. nošeni tom mišlju odlučujemo da se odvezemo u borgatello i odemo u piceriju/restoran “il calandrino”. vožnja do borgatella učinila mi je da se osećam kao kod kuće. taj odlazak u selo na večeru bio trenutak najveće intimnosti jednog turiste i italije, drugog dana ove velike avanture brzog ritma i velikih očekivanja. osećala sam se manje strancem. moja pica sa rukolom je bila van vremenska, savršena. prava italijanska. korica tanka, krcka, na sve strane leti testo.

kasnije, sedeći na terasi, pijemo lokalno vino, jedemo sir i masline, pravimo plan za sutra. jednostavan je, tako je izgledao tada. idemo u sienu na ceo dan i onda u povratku svratićemo u monteriggioni. sreda je pijacni dan u sijeni, ali dobro pijaca kao pijaca, kakve to veze ima sa nama…

Advertisements

12 gradova, 6 dana, oko 2400km i preko 1400 fotografija.
3 devojke i jedan mladić.

sve su slike tu u mojoj glavi. zatvorim oci i krenem polako. prvo ide padova. ne nije, nego ljubljana, ali ipak ide padova: konfuzna, raštrkana, bez ikakvog urbanistickog smisla, okupana suncem i hladnim vetrom, prepuna ljudi: sa posla, iz škole, u grad. turisticki. razočaravajuća na prvi pogled. stojimo ispred nekada čuvenog caffe pedrocchi: ulazi se sa jedne strane, prodjes kroz kafic, pa izađeš na drugu stranu ili obrnuto, užeš na izlaz. hm. stojim na trgu cavour gledam u nebo i krovove i okrećem se kao čigra. a onda sasvim slučajno se izgubimo, a u tom traženju nađem se na piazza delle erbe sa leve strane čuvene pijace palazzo della ragione, pa pređem na drugu stranu, mašu mi “ovde smo, pijemo esspreso”.  tip svira saksofon, sunce baca predivne senke po fasadama. sunce zalazi i mi užurbano tražimo znamenitosti, lutaju nam pogledi po krovovima uvek tražeci kupolu duoma. i onda, opet trg, iza njega trg. prazan. ali tu je crkva, a u daljini još jedna i još jedna… opušteno kuliranje uz spritz na piazza dei signori, klinci oko nas svi moderno ukalupirani. upijajući poslednje sunčane zrake tog dana, lagana šetanja (čitavih 200 metara) do sledećeg kafica. pola 9, prazne ulice, nigde nikoga. vreme je za večeru. posle, tako je tada izgledalo, poprilične količine alkohola krećemo, zajedno sa našim domaćinima/drugaricama tanjom i sanjom u noćnu šetnju ulicama padove: upoznajemo fabija, koji skida svoju majcu i pokazuje rukav tetovažu – znamenitosti padove, žuta svetla po žutim fasadama, senke. occupy your reality. kupovina cigara na automatima samo uz zdravstvenu knjižicu, jer pola 12 je i ništa ne radi. ulicom roma, pa umberto I stižemo do kako kažu najvećeg trga u italiji – prato della valle. glavna promenada, mesto okupljanja mladih. prošla je ponoć i hladno je kao u paklu, duša mi spava, ali ne možemo a da ne vidimo basilica di sant’antonio, i ne možemo. u hladnoj, žućkasto obojenoj noći, skelama obavijena prelepa bazilika. negde u riviera ruzante među omladinom koja ispija svoje poslednje piće, i jednim crncem koji pokusava nešto da proda, čekamo taksi. polje bulki pod prozorom, čepovi u ušima. laku noć.

IMG_3499piazza della frutta, torre degli anziani.

IMG_3524piazza dei signori.

IMG_3526piazza dei signori e l’orologio astronomico.

IMG_3574piazza duomo, casa della dogana.

IMG_3596il santo.

playlista/asocijacije/reči
13.05 dok ulazimo u padovu, raspakujemo stvari, oblačimo se i izlazimo: phill collins – easy lover
14.05 padova, dok izlazimo iz grada: elvis – teddy bear

u ljubljani sam shvatila da smena ne radi, a u padovi da hemiska ne radi. bole me, krećemo ka toskani.

na putu do toskane, do smestaja, svratićemo negde, biće to poggibonsi. posle par gubljenja po ulicama grada, pronalazimo parking, sati je negde oko 1, prazne ulice, prazan grad. da, svi su na ručku. ovako su protekla 2 sata u poggibonsiju: trg prazan pa prazna ulica, trg desno prazan, levo u ulicu sa pogledom na trg i crkvu. i ona je prazna. radnje zatvorene, ah ali radi kafic. un cappuccino per favore, pokušaji pametovanja na italijanskom i rezultat: umesto hladnog mleka toplo. jbg caldo zvuči hladno. susret sa zanimljivim puštanjem vode na lavabou: postoji jedna papučica, vrlo slična papučici na maišini za šivenje, na koju treba da stanete da bi ste pustili vodu. nekoliko puta šetnja, istim praznim ulicama i trgovima, a onda ručak: njoke sa nečim i još nečim, i casa vina.

Prošla su dva tjedna od Koletovog pogreba, a ja se još nisam mogao odlučiti da krenem za Bosnu. Odsjeo sam u Hotelu Kontinental i dane provodio u hotelskoj sobi pušeći hašiš. Cijelo sam se vreme plašio da neko ne pokuca na vrata, iako nisam znao tko bi mogao pokucati. Nitko nije znao da sam tu, niti sam se ikome javljao. Sjedio sam na krevetu i na knjizi Znakovi pored puta Ive Andrića mrvio duhan i hašiš, miješao ih, motao džointove, pušio i zatim čitao knjigu. Jedna od Andrićevih zapisanih misli glasila je: Nezadovoljstvo sa samim sobom, u prvom redu, a zatim sa svim ostalim na svetu, bilo je i ostalo osnov mog duhovnog bića, bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim.

—–

Bližio se listopad, kesteni ispred Hotela Kontinental polako su odbacivali listove, a ja sam ležao na krevetu, gledao u strop i računao koliko još novaca imam, koliko još dana mogu dangubiti u skupoj hotelskoj sobi i omamljivati svoje moždane stanice što TCH-om, a što mudrim i depresivnim fra Ivom. Iskreno, mogao sam ovako provesti vječnost, ništa me nije tjeralo da krenem dalje, a nisam ni imao kamo. Uvidio sam, i napokon samom sebi priznao, da mi je potpuno svejedno jesam li u svojoj sobici u Oslu, u kolibi na otoku S., u Rijeci, Bakru, Brčkom, u brodskoj kabini ili zatvorskoj ćeliji, jer praznina u meni je ista i usamljenost je ista.

—–

Tog dana kada me izbacila ja sam se vratio u svoju sobicu u predgađu Osla, gde nisam često boravio, ali koju se nisam usuđivao odjaviti baš zbog ovakvih mogućnosti. Imao sam tamo i malo hašiša, koji mi je u tom trenutku zbilja trebao. Jer ako sam se nečega plašio, onda su to bili mamurluci. A hašiš je jedino što tada pomaže. Danilo Kiš je, čitao sam negdje, rekao da je jedini lijek za mamurluk samoubojstvo.

Ono što me sprečavalo da upotrijebim samoubojstvo kao lijek za mamurluk muke su kojima te Bog kazni u paklu. Pomislio sam: Što ako se ubiješ mamuran, a Bog te kazni vječnim mamurlukom u paklu.

—–

06022013330

Trilogija o dečaku koji je….

Bojan Radojčić

Težak deo u pisanju priče o nečijem životu jeste odabir iz obilja detalja i mikrodogađaja, koji su svi podjednako važni, ili podjednako nevažni. Ukoliko čovek odluči da pobroji samo značajne događaje: rođenja, smrti, ljubavi, poniženja, uspomene, krajeve i početke, on time negira istinsku suštinu života: elementarne stvari, trenutke nižeg reda, isuviše male da bi bili zabeleženi (voz koji pristiže u stanicu na kojoj nema nikoga; pauk koji se spušta niz nevidljivu nit i dodiruje pod trenutak pre nego što će biti zgažen; golub koji te gleda pravo u oči; blaga štucavica osobe koja ispred tebe čeka u redu za hleb; nerazaznatljiva reč koju promumla osoba s kojom provodiš samo tu noć, dok bezimena i naga spava tu kraj tebe). Ipak, ne može čovek baš da popiše ni sve trenutke u kojima ti svet zagolica čula, koji mahom nestaju negde između jagodica i trepavica, ostavljajući te samog da ispričaš svoju životnu priču publici koju zanimaju samo vatrometi opštepoznatih iskustva i voženje osmicama saosećanja i osude.

Voz je bio jeziv: sovjetske mase svuda okolo, s rutinskim izrazom očaja na licima: žene s ogromnim zavežljaima na podu; ljudi koji hrču izvaljeni na rešetkama za prtljag; znoj, kvasac, sveprisutni miris luka; izbledele mape sovjetkih zemalja na zidovima; skoro crno-bele fotografije dalekih jezera; klopotanje, kloparanje i klepetanje; potpuno, apsolutno odsustvo same pomisli na udobnost. Palo mi je na pamet kako će, ako ikada dođe do još jedne revolucije u Sovjetskom Savezu, ona izbiti u vozu ili nekom drugom vozilu javnog prevoza – varnicu će izazvati trenje dve znojave guzice.

Među njima se ušunjala misao, misao da ljubav nije dovoljna da bi ostali zajedno – sedeli su na klupi na Vilsonovom i posmatrali izduvane fudbalske lopte kako se prevrću u vrtlozima Miljacke. Bilo im je osamnaest, a činilo im se da su veoma stari.

Svaki dan je manje više isti. Ustanem oko 8.00, skuvam kafu, doručkujem. Maršutkom ili autobusom par stanica nize se nalazi sberbank. To je banka koju sređujemo i gde su nam kancelarije. Merimo, merimo, merimo, do ručka. Ručak tj. hrana je posebna priča. Ukratko: ništa mi se to ne dopada. Pohovana piletina je pohovana samo u jajima: pile u kajgani. U većinu supa stavljaju kisele krastavce, garnir je obicno pire krompir, testo tj. rezanci, neka grečka i takva neka sranjca, ostalo meso nista posebno. Kupus kao garnir je sladak, ne kiseli. Buljon supa je jedna strašna supa: prokuvana slana voda sa malo mirođije i jedno celo kuvano jaje. Kompot se pije. Služi se kao sok, voća nema. Peciva nisu loša. Posle ručka se crta ili se meri, meri, meri ( preko 6.000m2 smo izmerili i nacrtali za 20ak dana). Dođem kući, popijem kafu, večeram istu hranu svaki dan, od kada sam došla. I onda crtam, crtam, crtam. Do 12, pola 1.

Ako je matrica grada Novi Beograd, mi živimo u 45 bloku. Do grada ne stižemo, ali kada pravimo pauzu onda šetamo po kraju. Kupimo pivo kao svi rusi i cevčimo ga na nekoj klupi.

Nisam otišla na krstarenje Obom, zbog radi toga što radim, radim, radim. Nisam videla crkvu iz istog razloga. To je to, ništa drugo nema da se vidi… Mozda stignem do crkve.

Priča kolega da zimi, kada krene led da se topi na Obu, ljudi se okupe da gledaju ledenice kako se valjaju, sudaraju, pucaju. Zamisljam scenu kao u nekom dokumentarcu sa diskaverija: sve je okovano snegom i ledom, ljudi ušuškani u bunde i šubare posmatraju ogromne sante leda: KRANK, SWOOSH, SPLASH. KRANK!

—–

Usputna opažanja: voda je previse meka, tako da nikada nemam utisak da sam isprala sapun. Nigde ni na jednom prozoru ne postoje roletne. Nisu ugradjene, nigde. Zabranjeno je pušenje svuda, čak i u stanovima, može da se puši samo na terasi, a one su sve zastakljene. Pikavac se slobodno baca napolje. Videla sam opuške u zgradi, na stepeništu, dakle zaključujem da ljudi puše na stepeništu. Postoji jedna srpska kafana u kojoj se kako nam kažu prave najpribliznije našim kobasicama (probala i nije ni približno) i gde naravno piče narodnjaci. Videla sam jedan coffee shop i jela u junk food restoranu ‘ burger city’ nalik na McDonald’s. Breza ima u anormalnim količinama. Mođeš da zaustaviš bilo koja kola i ako idu u tvom pravcu (ili ne, zavisi od vozača) za neke pare mogu da te odvezu do kuće (kao u Moskvi). Tolet papir u rolni (kao onaj naš najjeftiniji) je malko elastican, gumen.

—–

Mentalne slike:

Deda vuče noge. Svaki drugi korak zastane a onda počisti nogom ono što je ispred njega. Ne vidim dobro sa prozora, mora da sklanja pikavce. Malo levom, malo desnom nogom. Ide putićem kroz blok. 15-20 minuta.

Disko klub na jezeru. Nadrealna slika: u pozadini jezero, disko klub izgleda kao dvorište igrališta za decu, puno je klupa i klackalica. Na centralnom dvoristu dvoje matoraca đuska. Njišu se, mešaju kukovima, izvode neki čudan pokret nogom, ruke u vazduhu. Okrecu se, pljeskaju rukama, smeju se. U pozadini jako glasno, pesma valjera valjera… Vreme je stalo ovde. 70-te.

U maršutki gospođa u letnjoj, plavo-žutoj haljini na cvetove, margarite. Plastične velike minđuše, bele sandale i kratke najlon čarape.

Žena u svojim 50-im, velik stomak ali onako čvrst, okrugao, prozirna crna svilenkasta majca. Ogromne sise, crni brushalter.

Muškarac u svojim 60-im, plava rupičasta atlet majca. Debeo i dlakav.

Oko pola 11 uveče prolazimo kroz pijacu, dvoje ljudi preturaju po gajbama kod kontejnera. Devojka skuplja povrće u kesu.