Archive

Monthly Archives: November 2008

Misli me progone danima. Nedeljama. Sve sto hocu da napisem…ne napisem. Beli papir me gleda, i ja gledam njega. I tako se gledamo danima. Glupavo zurenje u beli papir. Kursor stoji, blinka. Gledam u njega kao omadjijana. Blink!

Bila sam stranac u tudjoj zemlji dve godine. Tamo sam zivela i radila. Ustvari ide to ovako: radila i pokusavala da zivim. Naucila sam novi jezik, upoznala novu kulturu, istoriju jednog naroda, zavolela njihovu knjizevnost. Upoznala drugacije ljude. Kada je postalo neprihvatljivo za mene da nastavim takav zivot, vratila sam se kuci. Da li je to bilo pamentno ili nije? Ko to zna. Ja znam.
Bila je to dobra odluka. Sada znam bolje nego tada. Otisla sam i ostavila jedan veliki grad, misleci da cu ponovo zavoleti manji. Moj grad. I jesam. Nisam, od pocetka mog studiranja i posle zivota u Beogradu, u Novom Sadu provela vise od dve nedelje zajedno. Ovog leta provela sam 3 meseca u gradu u kom sam odrasla. Provela sam to vreme ponovo upoznajuci svoj grad…Podsetila sam se svih zaboravljenih ulica, klupa u parkovima, brodica i camaca ukotvljenih kod Ribarskog ostrva, svetla grada i svetla tvrdjave, setalista pored Dunava…Podsetila sam se kako leto moze biti opustajuce i divno, sa prijateljima, uz vino i dobru muziku, pored reke. Nedostajali su mi svi moji prijatelji, razgovori o velikim i malim stvarima, smejanje, zezanje, podjebavanje, galame i tisine, djuskanje u senci meseca i sveca ispod drveta. Nedostajalo mi je sedenje na klupi, u tisini. Posmatranje neba i zvezda. I ponekog oblaka.

Onda sam otisla na jedno ostrvo. Da se jos malo odmorim. Da plivam, da upijam plavo i slano. Da cutim, da slusam tisinu, da citam. To ostrvo nije ostrvo koje sam sanjala pre pola godine…ali stvar je u tome sto ja zapravo ni ne znam koje sam to ostrvo sanjala. Mozda je to bilo to. Valjda bi znala da jesto to ostrvo iz sna, jel? Hmm, nekako mislim da nije. Nema veze…ima toliko ostrva, valjda je jedno moje. To iz sna. Znacu kada stignem tamo. Jednog dana. Prepoznacu ga. I taj san ce mi se ostvariti.

Sada nisam ni u mom gradu, ni na ostrvu. Sada sam ovde u Beogradu, ponovo posle vise od dve godine. Ne prija mi Beograd. Ne vise. Secam se kada sam dolazila u Beograd prvi put posle 8 meseci provedenih udrugoj zemlji, oh! kako je samo bio ruzan i tuzan, i prljav i prenatrpan i haotican. Isti je i sada. Haotican nadasve. Ok, tu sam gde jesam. Za sada. I njega ponovo upoznajem, polako. Ne zurim se preterano.

Proteklih nedelja, provodim minimalno vremena kod kuce. Svaki dan je dan za bioskop. Prvo je tu bila Slobodna zona, sada je tu Festival autorskog filma. Gomila pogledanih filmova i nije mi dovoljno da ispraznim glavu od misli koje me proganjaju. Fokusiram se slabo ovih dana. Misli mi beze. One sto ne pomazu nikako, se roje i gomilaju neprestalno. Bilo sta da se uradi po tom pitanju ne daje nikakav pametan rezultat. I onda pocnem da gledam Heroje. I izlecim se. Ni jedna misao. Nista. 45 minuta potpunog gubitka svesti. Job well done me!

Ono sto sam i ja htela da kazem, ali me je neko pretekao jer sam isuvise dugo zurila u belo.
Trange frange.

Advertisements