Archive

Monthly Archives: August 2013

napolju je toliko toplo da cim izadjem lice mi se zacrveni i osecam da cu eksplodirati. idem na posao peske ujutru, sada dok sam smestena u hotelu koji se nalazi na 100 metara, obucena za ono sto ocekujem u kancelariji. dakle: carape, cipele, farmerice, pokosulja i majca dugih rukava. na poslu me ceka: marama i dzemper. pre pauze za rucak mi treba samo marama, kasnije klima sve jace duva i hladnije je tako da mi i onaj dzemper slabo pomaze.

tusiram se iskljucivo hladnom vodom, jer je voda u cevima toliko topla da se cak i na hladnu vodu mozete ispeci.

na poslu rucak je problem. pauza za rucak traje pola sata, u zgradi nema restorana, a dok se ode negde da se ruca (sednes u auto, provozas se do negde, daj boze nadjes odmah parking) potrebno je oko sat vremena. izbor nije mnogo dobar, zapravo nista ne valja: papa john’s, mcdonalds,.. za sada jedemo dzank i i pauza traje sat vremena. iovako ostajemo preko vremena.

na poslu polako kapiram sta treba da radim i koja su mi zaduzenja. svi su jako ljubazni i zele da mi pomognu sto vise, ali nikako, bas nikako ne pomaze to sto u sred sastanka jednostavno predju na arapski. i to moze da potraje 15ak minuta, a moze i do kraja sastanka. kunem se sledeci put cu izaci sa sastanka.

sudoku u novinama resavam relativno lako, ali crosswords nema sanse ni da pocnem.

imam ogromnu sobu, zapravo apartman, u hotelu i ogroman krevet, u kom jedem, spavam, gledam tv, filmove, pisem mailove i u opste zivim iskljucivo na njemu. ostatak stana ne koristim. imam i daljinski za svetla tako da ne moram da ustanem cak ni za to.

upoznala sam mnogo fine ljude. devojke sa posla divne. ja ne radim sa njima, one su sa drugog sprata, drugog projekta, ali idemo zajedno na rucak, i fino se ispricamo.devojk prave planove kako cemo jos da se druzimo i to ce biti veoma interesantno. neke druge ljude, koji ne rade samnom, srbe, afrikance… i oni su kul.

kazu mi ako ti arapin kaze: (ili napise u mailu, oh da!) Insha’Allah, znaci da od toga nema nista, tj. da to nece biti tada kada ste se dogovorili.

po nekim kancelarijama sam primecivala cilime, male tepihe, koji sluze za moltvu. jednom sam usla u kancelariju sa sefom, da pitamo inzenjere nesto, svi smo stajali i pricali na sred kancelarije, dok se jedan kolega molio iza svog stola. kada je zavrsio prikljucio se nasem razgovoru na keca.

odredjenim ljudima zvoni audio podsetnik imama koji poziva na molitvu.

i tako raznih stvari ima…

sve u svemu nadam se da se telesna adaptacija zavrsila. da necu vise sliniti, kijati, i imati digestivne probleme.

Advertisements

beograd-ankara-doha. let traje 7 sati sa stajanjem u ankari, nekih sat i po vremena. odlično mesto imam, prvo iza biznis klase. dakle raj za noge, ali avaj nije raj i za moje živce načete žestokom nervozom selidbe. u redu do mene, trudna žena, dete od 2 godine tops, i baka. naši ljudi idu u dohu gde žive. kasnije pored mene u ankari ući će žena, muž i malo dete. debelo, malo, nervozno dete. i jedno i drugo dete razumem. i ja sam nervozna. veoma ljubazne stjuardese, ali spore. ceo prolaz je zauzet skoro ceo let, ne može čovek ni da se olakša posle popijenog piva. na 1514m iznad dohe temperatura je 28 stepeni, 22 sata je i 40ak minuta. izlazim iz aviona i sve što je na meni istog se trenutka lepi za moje telo. u autobusu koji nas vozi do dolaznog terminala rukohvati su mokri. sliva se vlaga niz prozore, magla je u daljini. na pasoškoj kontroli je neverovatna gužva, ali sve ide poprilično brzo. i opet po izlasku iz zgrade totalni šok: ponoć je i ima 35 stepeni, vlažnost vazduha pretpostavljam milijardu. lepi se sve uz telo, vlaga je u koži, kosi, nosu. umesto u hotel moji prijatelji vode me svojoj kući. vikend je počeo pa da ne budem sama u hotelu. u stanu svuda je klima, osim u kupatilu, koje jedino nema klimatizaciju. i onda opet sve je zalepljeno za mene. spava se pod jorganima, sa sve klimom koja je baš nekako instalirana iznad naših glava. nema podešavanja krilaca ili duvanja, jok. duva srednje uvek, dakle čuje se u pičku materinu, i duva uvek pravo, nema ni dole ni gore. prva noć je dakle agonija. sutradan sam skoknula do hotela da odnesem kofer (sve pet, osim klime koja je uključena na 19. brain freeze) i provozam se malo po gradu, kupim karticu za telefon, promenim pare, čekiram prodavnice, ošmekam ljude.

16082013463