put u toskanu, drugi deo.

borgo santinovo. pravi smestaj u toskani. prstom u centar, u srce. ljubav na prvi pogled.

ulazak na imanje asocira me na scenu iz filma hari poter i vatreni pehar, kada hari ulazi u lavirint, samo što sa druge strane ne čeka voldemort i vatreni prehar, već kroz predivne, visoke čemprese nazire se predivno srednjevekovno imanje. spokoj, mir, crvrkut ptica i sunce opušta nas da kraj bazena provedemo vreme čekajuci da se prijavimo. skidam cipele, čarape, zavrćem nogavice. izležavam se, posmatram svaki kamen na zgradama, prozor, krov, oluk, dimljak, grede. nebo. čujem zvuk kosilice, zatvaram oči.

IMG_3664IMG_3642IMG_3654
gazdin sin preporučuje, crta mape, uzimamo vino za kasnije. ma sve ćemo kasnije. ulazimo u kola i pravac colle di val d’elsa, grad kristala.
potrpati hleb i vodu u kola, i popeti se u srednjevekovni deo grada “colle alta”, na brdu, stepenicama, to je bio plan. no, stanovnici tog dela grada penju se u svoje domove liftom. u colle alta ulazi se hladanim i mokrim tunelom (glasovi nam odjekuju), a onda vertikalnom providnom tubom zvanom lift. pored nas stoje ljudi sa cegerima, umorni, ćaskaju sa komšijama. radni dan je završen. scena vredna svakog sf/avanturistickog romana. dokumentovano je da mi treba 51 minut jednom ulicom, jer me sve zanima, svaka kuca, svaki kamen. fasada u celini, fasada u detaljima: bifora, slog kamena; krovovi, nebo medju njima. sreća je jedna kako je grad prazan te mi dopušta da se skoncentrišem na svaki detalj. kamene kuće, šareni veš na prozorima, zaboravljena čaša belog vina na simsu. bočne uličice služe kao prozori ka predivnom pejzažu toskane. priroda se budi, sve je zeleno, cveće svih boja je na prozorima. sa sumrakom i sto četrdesetom fotografijom prepuštamo se smehu mladih, i žamoru  malo starijih na jednom trgu, pod velikom krošnjom drveta ispijamo “aperitiv” pred večeru. ne želim da idem, niko ne želi, ali stomaci zavijaju, moramo jesti. polako se vraćamo u colle bassa (donji deo grada) dok raspravljamo kako bi voleli da živimo: da radimo 10ak meseci godišnje, možda manje, a preostalo vreme da provodimo putujući. ili da živimo na ovako divnom mestu, to bi bilo još bolje. sanjarimo, smejemo se glasno i naš smeh odjekuje po zidovima uskih ulica. jedno što se jos čuje je pokoji glasno pušten televizor.

IMG_3681IMG_3687IMG_3688IMG_3717IMG_3763IMG_3732kada italijan preporuči picu, to onda mora da je dobra pica. nošeni tom mišlju odlučujemo da se odvezemo u borgatello i odemo u piceriju/restoran “il calandrino”. vožnja do borgatella učinila mi je da se osećam kao kod kuće. taj odlazak u selo na večeru bio trenutak najveće intimnosti jednog turiste i italije, drugog dana ove velike avanture brzog ritma i velikih očekivanja. osećala sam se manje strancem. moja pica sa rukolom je bila van vremenska, savršena. prava italijanska. korica tanka, krcka, na sve strane leti testo.

kasnije, sedeći na terasi, pijemo lokalno vino, jedemo sir i masline, pravimo plan za sutra. jednostavan je, tako je izgledao tada. idemo u sienu na ceo dan i onda u povratku svratićemo u monteriggioni. sreda je pijacni dan u sijeni, ali dobro pijaca kao pijaca, kakve to veze ima sa nama…

Advertisements
6 comments
  1. Dragana Gostovic said:

    🙂

  2. preljepo je bilo…

  3. etotako said:

    voime!!! al je dobro.

  4. ide…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: