U 16.10 nisam tražio ženu. Pitao sam se: da li možda tražim ženu, ali sam shvatio da je ne tražim. Nisam našao ženu, ali sam našao nešto drugo: potrebu u sebi, da poverujem. I našao sam svoju priču i našao sam da je veoma ljudska. Mogu i da je kažem, da je kažem kao bilo čiju, svejedno je. Ne stidim se sopstvene, i ne stidim se tuđih priča. Priča je ljudska, samo ako možeš da je kažeš. One druge, neljudske, one su uvek u nekim tajnama. A i nema potrebe za izuzetnim pričama. Svaka iskrena priča je izuzetna. Nema ničeg izuzetnog od iskrenosti, od istine. Ali onda, iznenađujuća je protreba da se priča završi. Odakle to? Koji je najbolji način?

19.50 Ako hoćeš da znaš, moraš da čuješ. Ako hoćeš da čuješ, moraš da pitaš. Ako hoćeš da pitaš, moraš biti pažljiv i da slušaš. Reci mi to. Reci mi polako. Slušam.

Zimski dnevnik, Srđan Valjarević.

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid.
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Laza Kostić

Sve što sam možda i htela da napišem davno je iščezlo, a ono što sam počela ostaće ovde u draftovima. Samlela me lenjost, svakodnevnica, ali i stvarna muka da dočaram jedan od najlepših gradova koji sam imala prilike da posetim.

Reči nisu nešto čime spretno baratam, zato bla bla bla, gledajte slike.

Hvala Jeleni na odabiru fotografija.

Pamtiš li, o Đenaro, kako je uništio moj Ti-Berd? Sećaš li se kada je slupao moj Avanti? I ne smemo zaboraviti kako je bio hapšen zbog pušenja trave, to me je koštalo petnaest stotki, a ipak su ga osudili, plus večito spava sa crnim ženama, što bolno pogađa njegovu majku, dok mene uvek muči ta neprijatna sumnja da je peško. Prokuni ga, o blaženi Đenaro. I ako sudbina reši da besni pas ujede nekog iz ove porodice, nek ujede njega!

******

Tako je počeo moj dan, detalj u romantičnom, u uzbudljivom, kreativno ispunjenom životu pisca. Kao prvo, spisak nabavki. Vrumm! i već pičim autoputem u mom Poršeu, sedam milja do Majfer marketa. Škriip! Kočim na parkingu, iskačem iz auta, obavijam moj  beli šal i zum! ulazim kroz pokretna vrata. Paf! Salata, krompir, celer, šargarepa. Svušš! Pečenje, kotleti, šunka, sir! Cap! Kolač, cerealije, hleb. Zip! Deterdžent, vosak za parket, papirni ubrusi.

Natrag u kolima ponovo vrum vrum autoputem, tutnjeći pored talasa u beloj peni, razuzdani bezbrižni autor koji ispunjava svoje dane suptilnom senzualnošću. Ali me vetar na licu podsetio na jedinu stvarnost, i ponovo sam prizvao sećanje na Rim, šoljica kapućina za stočićem na trgu Navone, dok crnokosa devojka kraj mene jede krišku lubenice i smeje se pljuckajući koštice golubovima.

******

Hajde da napravimo zabavu, da nam dođu ljudi, stari prijatelji, sada bi trebalo više da se provodimo. Pravimo zabavu, dolaze ljudi. Pisci i supruge. Isukani noževi. Alkohol. Filmski scenaristi protiv tv-scenarista. Loša priča. Neka žena mi kaže da sam svinja fašistička. Udaram je. Njen muž me prebija. Gadna frka u dvorištu. Susedi zovu šerifa. Pijana glumica juri na liticu, preti da će skočiti. Skači, droljo! Skači! Policajac je hvata. Zabava se rastura. Rasturena prijateljstva, razbijene čaše, proliveno piće, bljuvotina na travnjku. U dnevnoj sobi se neka stoka popišala uza zid. NIkad više zabave, kunemo se.

Džon Fante

Moj pas Glupi

Prošlo je par dana, utisci su se slegli, nakanila sam se da sednem i da napišem nešto.

Videćemo, tek sam počela da kucam, možda odustanem, znajući sebe i svoje pisanje.

Prošlo je par dana od čega? Pa od povratka iz Beča. Mini vikend u Beču, a povod je bio koncert Joan as Police Woman.  4 putnika organizovalo se lako, bez puno pompe, preko interneta rezervisano je sve, skinute su putanje, interesovanja, informacije, preporuke…

Kako kolima, tako i vozom čim se pređe granica oseća se razlika: nisi brži od voza više i  nečuje svaki prag na pruzi. Voz nije bas jeftin kao autobus, i nije da bas super greju, ne moze da se puši, ali bar može da se spava, što će se pokazati kao jako bitna stvar ako imaš dva i po dana i gomilu stvari da vidiš.

Da ne pretvorim ovo u neki putopis i krenem da opisujem svaki detaj izvući ću ono najbolje (mada je sve bilo super), ono sto me je ostavilo bez daha.

Da krenem prvo od smeštaja: hostel koji mi je preporučen bio je apsolutno savršen. Udaljen samo par koraka od Bahnhof metro i železničke stanice, i na 20 min od samog centra grada, ovaj hostel ima sve što je potrebno: ljubazno osoblje, čiste sobe (svaka soba ima kupatilo), bezbednost, internet, zabava, odličan doručak za samo 3.70, mir i tišina. Jeste bilo možda malo hladno u sobi, ali jbg soba je bila velika sa velikim hodnikom, a dva radiatora to baš ne mogu zagrejati, naročito ako ih ne upalite na vreme.

Koncert zbog koga smo svi došli u Beč je bio odličan. Joan je izgledala i zvučala upravo ovako: http://www.youtube.com/watch?v=cRzAXfmDPao, kretenski outfit i brutalan glas, sa povremenim šmrktanjem, za koje sam ja naivno mislila da je prehlada, ali mi je jj objasnila da baš i nije. Bila je vickasta i dobro raspoložena. Ne znam koliko je ljudi očekivala ali u prostoru koji podseća na Pogon Doma Omladine bilo je taman ljudi, niko nikom nije disao za vrat. Posle koncerta potpisivala je diskove i pricala sa ljudima, ali o tome jj moze ispričati nešto više pošto je malo pričala sa njom i dobila baš kul posvetu na svom disku.

Na jednom mestu u gradu videla sam skoro sve sto sam htela. U neposrednoj blizini Nachtmarkt pijace nalazi se paviljon secesije i…ah taj Otto Wagner, Majolika house i stambena zgrada br. 38. Neću da tovarim o zgradama i arhitekturi, stvarno ne, ali samo da kazem jedno: savršenstvo. I još nešto: sreća. Da, ta subota je bila baš savršen dan. Videli smo Hundertwasserove čarolije i fantstične fotografije Annie Leibovitz. Osetili delić noćnog života Beča u kafiću Malipop, koji drži žena koja živi iznad kafćca i koja je ujedno i šanker i konobarica i dj. i koja će vas izbaciti iz kafića ako joj se vaše ponašanje ne sviđa. I mi zamalo da budemo izbačeni, zbog slike koja se slučajno otkačila. Svi smo zadržali dah kada je došla da vidi šta se desilo, a onda se začulo: šta je bilo? šta kaže? jel jako ljuta?

Za kraj ostao je Klimt i Schiele. Trcala sam kroz Belvedere dok nisam došla do Klimta, a onda kada smo sve pogledali, opet trčećim korakom vratila da još jednom pogledam magični poljubac.

Beč je veoma simatican grad koji može da se obiđe za 2-3 dana. Saobraćaj je jednostavan i savršeno funkcioniše. Sam centar se moze prepešačiti očas posla. Psima je dozvoljen ulaz svuda osim u muzeje, ali zato lutalica uopšte nema.  Ljudi su veoma uslužni i ljubazni i rado će vam pomoći da se snađete. Srpski se čuje svuda te ako imate problem sa engleskim ladno možete da se snađete i na srpskom.

Jedini minus u ovoj priči je bilo je hladno vreme koje nas je limitirao u spontanoj šetnji, istraživanju grada i fotografisanju. Za kraj moje prve posete Beču izjela sam jedno parče Sacher torte, umalo da to zaboravim.

ovo čitam.

…” Nije uzalud Njujork na ruskom – on, a Moskva – ona. Moskva je sve do sada horizontalni ženski grad, gde je Kremlj, vagina još uvek tajanstvene, zagonetne vlasti, sav obrastao u obruč bulevara. Koncentričan grad, okrugao kao đevrek. Moskva se razbaškarila na postelji ruske ravnice, u snenoj obamrlosti, leškari, čačka nos, sa svim tim kupolama-dojkama-makovicama. Kod nje dominira ženska histericnost, ženski redovi, u njoj je žena očito više negoli muškaraca. Grad ženske energije, ženskih komunalnih svađa, vajkanja i uzdisanja, panike, pa i moskovski hod je po ženski gegucav.”

i onda se sećam. ili pokušavam. gde je lenjinski prospekt? prospekt mira znam gde je. kutuzovski prospekt znam. soljanaka, nemam pojma. mayakovskaya znam. pushkiskaya…

i onda sređujem slike. refrešujem sećanja.

… nedelju dana kasnije…

Imala sam post ceo u glavi pre par dana, i bila sam veoma lenja da ustanem iz kreveta u po 1 i iskucam sve to sto mi se tako lepo, slozeno motalo po glavi. Pa me je onda mrzelo i dan posle toga. I sledecih dana je bilo isto. Onda sam, cekajuci Mimi’s majku, u crticama zapisala svoje utiske iz Parge. Nista ih necu lickati i doterivati i one izgledaju ovako:

- 15 sati
- gore-dole
- 27°
- toplo more
- plavo
- belo
- sareni kontejneri
- presladak momak na maloj plazi koga sam samo prvi dan videla
- bake i deke u prolazu kazu: kalimera, kalispera, kalinihta
- evharisto poli
- crveni i plavi sucobrani
- paksos i antipaksos
- gusarski brod
- plava laguna
- ronjanje
- osmesi i ljubaznost
- preskupo voce, preskupa prodavnica, preskupo pivo, preskup sladoled
- preskupo
- Green bakery
- prelep Krf, jos jednom (ne i poslednji put nadam se)
- sandale. 3 komada meni + 2 komada porudzbina
- oblacno i veliki talasi
- kisa
- ” Fante je bio moj bog.” Bukovki. I moj takodje g. Bukovski.
- isturpijane pete, alergija, ujedi
- dzidzabiDze
- otpadanje
- potrebna tisina
- mali krevet
- motori, prozori, cvece, masline
- fotografisanje prozora, motora. i svojih nogu.

…”Narodi imaju pravo da menjaju svoje vladare ako se ovi pokažu nesposobnima da obezbede valjanu vladavinu ili ako je njihova vladavina nepodnošljiva, rekoh, ili ih se pak klone ukoliko mogu da nađu utočišta u samoći, jer vlast jeste nužno zlo, ali je na koncu ona ipak zlo i, kako god se okrene, predstavlja ograničavanje lične slobode, čak i u svom najboljem obliku. Dijego je na to odgovorio da mu moje reči deluju kao trabunjanje ludaka, te da on nije čovek čijoj skromnoj pameti i sposobnosti dolikuje da se bavi takvim umovanjima, već prost Mursijac, običan težak mornar, koji samo pokušava da smerno služi svog gospodara i da nanese što manje zla sebi i drugi.”…

…”Pozvaše Jaboguea  da razjasni zbog čega se njegov poglavica tako rasrdio, te naposletku doznadosmo da mu je Luis de Tores kazao da ne treba da bude mnogo poverljiv prema religijskim učenjima koja je don Dijego iznosio Indijancima, jer će za lepim rečima Našega Gospoda Isusa Hrista ubrzo doći užasni ljudi, koje nazivaju inkvizitorima, koji ne samo da će Indijancima popaliti kuće, već će i njih spaljivati na lomači, iako će im biti nejasno kakav su greh počinili da zasluže takvu kaznu, jer ovi okrutni, nemilosrdni ljudi nimalo ne haju za tuđe patnje i živote, već se drže slova zakona koliko strogih toliko nerazumljivih, koji im daju toliku moć da čak ni don Dijego de Arana ne bi mogao izmaći njihovoj surovoj odmazdi ukoliko bi posumljali da se iole udaljio od propisa vere koju su branili sa toliko svireposti.

Lice Luisa de Toresa zračilo je takvom skrušenošću da beše teško i pomisliti da je bio u stanju da Indijancima izrekne onakve nesuvislosti.”…

Pismo sa kraja sveta — Hose MAnuel Fahardo